Васиона
да надокнађују изгубљену енергију. Прве доказе против ове теорије изнео je сам Хелмхолц. Он je израчунао да би на овај начин Сунце могло да зрачи највише 50 милиона година, и то под условом да je на почетку свог живота било велико као цео Сунчев систем. Пошто Земљина старост износи бар две милијарде година, то би значило да je Сунце млађе од Земље, што je потпуно искључено. Ове и сличне теорије о пореклу енергије Сунца и звезда нису ништа битно допринеле решењу овог важногпроблема, који je и даље изгледао нерешив. Први озбиљнији кораци ка решењу проблема учињени су пре нешто више од две деценије, када ce први пут појавило мишљење да енергија звезда и Сунца потиче од нуклеарних реакција, које ce одигравају y звезди. И доиста, већ прва конкретна израчунавања су показала да би ce порекло тако огромних количина енергије Сунца и звезда могло објаснити реакцијама атомских језгара y унутрашњости ових небеских тела. Даља истраживања која су ишла напоредо са напретком наших знања из области атомистике цотврдила су ово мишљење и показала да ce y звездама не одиграва само један тип реакција језгара атома, већ неколико типова. Резултати свих ових реакција, су, међутим, увек исти, јер ce y крајњој линији све своде на претварање језгара атома водоника y језгра атома хелијума, при чему ce увек ослободи извесна количина енергије. У зависности од осталих услова на звезди, једна од ових реакција обично игра већу улогу од осталих и представља главни извор енер-
гије, док остале реакциЈе доприносе y мањој или већој мери одржавању равнотеже између изгубљене и створене енергије. Ho, без обзира на то који од ових процеса служи y датом случају као основни извор енергије, количина енергије коју сваки од њих може да даје толика je да може да ce надо-кнади губитак који настаје услед зрачења. Оно што je нарочито важно при томе јесте то што, су залихе језгара водоника y звездама толике да ce ови процеси могу одржавати на десетине и стотине милијарди година, дакде управо онолико колико траје живот једне просечне звезде. Данас више нико не сумња да су нуклеарне реакције y унутрашњости звезда извор њихове енергије, као штО' нико не сумња да ових неколико типова реакција који су досада проучени не представљају једине изворе енергије звезда. У ствари, свака звезда je велики атомски реактор y коме ce одигравају најразличити нуклеарни процеси и то под условима који ce на Земљи никако не могу остварити. Проучавањем ових процеса сазнаћемо низ нових чињеница о материји до којих не бисмо могли да дођемо y лабораторијама, јер нисмо y стању да створимо услове који владају на звездама. A та сазнања могу бити и биће свакако од велике користи како за даљи развој астрономије и осталих грана науке са којима je она повезана, тако и за практичне циљеве, a пре свега за открпвање нових извора енергије за потребе свакодневног живота.
В. Оскањан
NOVI PRILOZI POZNAVANJU MESEČEVOG TLA I FORMACIJA
Mada je očigledna činjenica da će svi problemi i zagonetke Mesečeve površine i njegovih formacija jednim potezom odpasti, kada se Ijudi budu iskrcali na Mesecu, ipak Ijudski duh ne može da miruje, već pokušava da na spekulativni način odgonetne neke pojave na Mesečevoj površini, ako ni zbog čega drugog, a ono bar da, kada bude stigao na Mesec, ne bude potpuno u nedoumici na kakvo tie če se iskrcati. Zadnjih godina su se poj avile neke nove postavke ì hipoteze o Mesečevoj strukturi. Od interesa su naročito radovi japanskog naučnika S. Mijamota, koji je objavio dva rada u »Contributions of Kwasan Observatory«. Ta dva njegova rada su objavljena pod naslovima: »Geološko tumačenje Mesečeve površine« i »Magmatska ključanja i sublunarna struktura Meseca«. Oba ta rada su izišla godine 1960. Prvi je izišao, u sličnom obliku, u jednom engleskom časopisu 1959. Autor u svom prvom radu smatra, da su i vulkanska i meteoritska hipoteza podjednako nedovoljne da bi se objasnila sva moguća razno-
likost Mesečevih formacija. On se zalaže za jednu srednju Mpotezu, za koju kaže da bi bila najpodesnija za rad. Nešto slično Mijamotovoj interpretaciji.predložio je, ali samo u nekoliko poteza, poznati nemački popularizator astronomije Robert Henzeling, godine 1927. Medutim, njegova hipoteza je ostala nerazrađena. Na Mesecu ima silikatnih slojeva i bazaltnih prevlaka. Mijamoto identifikuje silikatna područja kao kontinente, a bazaltna kao mora. Na našoj Zemlji, na njenoj površini, kontinentalne mase sastavljene'od lakšeg materijala silikatne prirode piove po čvršćoj bazaltnoj podlozi, koja se nalazi ispod njih. Mada je Zemljina kora kruta u običnom smislu reči, ona to ni je kada se posmatra, kada su u pitanju kontinenti i najzad, kada se radi o dužem geološkom periodu. Tada ona pokazuje sve odlike plastičnosti. Prema principu izostazije, kontinentalna masa je duboko dole ispod visokih planinskih venaca. No, ipak ona nije znatno dublja od nekoliko desetina kilometara. Ispod bazaltnog sloja nalazi se andezitni sloj za koji se smatra da se proteže
70
ВАСИОНА IX, 1961 број 3