Вештина бити човек : (књига мудрости)

122 __ жилпајо

"осећања да буду слабија! Па то би значило пропаст _људске природе! Срећом те није тако. Да не гово"римо о научницима који за љубав истине живе као јадници; да не помињемо верска и родољубива осе"ћања ради којих се подноси и сиротиња и оскудица ·_ али нема матере која се са радошћу не предаје својој деци. Осећања имају једну необичну ствара_лачку моћ; ми их расипамо, јер водимо живот без размишељања, несмотрено.

Природа се користи њоме за своје сврхе; она =нас чини те се заљубљујемо: Чим се укине сметња за брак и бриге за сутрашњицу, љубав преображава стварност: „Оно што волимо све је лепо; не_достатци су врлине, и китимо их најлепшим именима“. И онда се јаве философи песимисти: Подвали нам природа! Лаже нас докле нас не ухвати, а кад нас је ухватила она нас оставља на дну кладенца као оно лисица из басне. Пожар страсти се угаси, и два заљубљена лица, разочарана, гњевна, везана су за цео живот. Тако је говорио онај стари момак Шопенхауер; само, он је побркао љубав са похотом. Он није разумео да младом пару остаје да превари природу, да прими љубав, да продужи дивна стварања, и да их учврсти. „Сваки пут кад хоћеш себи неку радост да учиниш, гледај на заслуге твојих око тебе: сети се вредноће једнога, скромности другога, племенитости трећега, итд. Ништа не ствара веће радости него благе нарави оних који су око нас. Нека су ти увек на памети.“ [|Марко Аврелије. М|] Ако ти је жена лепа, диви јој се; ако је ружна "воли њен осмејак; ако се не смеје, воли њену. озбиљност. Муж и жена који су се истински волели, могу да чувају у памети све особине вољене жене, јер њихову љубав чувају и хране непролазна осећања: поштовање матере, поверење, пријатељство и једна-

кост интереса. Усамљеност је најстрашнија од свих_

људских беда, због ње многа несрећна лица прибегавају љубави ка животињама. И зато знадемо оце-