Вештина бити човек : (књига мудрости)

142 — == ЖИЛ ПАЈО

домаћу и миран живот кад старост дође. Својом мудром управом, својом штедњом, она постепено ослобађа свој дом од економскога ропства, осигурава га- противу болести и на случај смрти.

Права жена не прима савете и идеје оних неуравнотежених лица, ових што не знају прави живот, него светују да „треба живети“ а под „живети“ разумевају ништа не радити, без дужности, без радости. Оне бркају служити и робовати. Оне не разумеју да је највећа слобода у томе „служити.“ Служити Богу, народу, узвешеноме циљу, јесте противно робовању. Права жена служи својој кући, то ће рећи да све своје моћи, љубав и преданост, ставља у службу своје деце, која ће сутра бити снага и светлост наше земље.

Живот жена без дужности, завршава се смешном старошћу и страшном усамљеношћу.

Старост.

Старост је пресуда целога живота. Стари су говорили да се ни за кога не може рећи да је срећан докле не умре; јер нико данас „не зна шта ће бити сутра.“ Веровали су да су сем богови повијали пред неумитним Усудом. Примери непредвиђених несрећа, [као она што је снашла Краља Едипа] нису им дали да посматрају живот осредњих људи: да нису као људи од осећаја гледали на изузетке, они би могли открити да је неумитни Усуд у нама, а не изван нас. Ми пуштамо њега да се усељава у срце наше воље. Ту страховиту снагу створили смо ми, јер смо пуштали да се тихо, тренут по тренут, ситне радње слабости, рђаве навике мишљења, осећања, рада, наслажу. И ако је Усуд неумитан и несавладљив криви смо ми, ми смо пуштали да везује нашу вољу, најпре врло танким нитима, докле је није свезао у нераскидљиве везе.

За оне који су се борили противу лењости, страсти, старост је ослобођење. Мудрошћу својом они су се спасли економскога ропства, спасли су се ропства мисли и ропства страсти, њихова ста-

ТИШИНИ рути