Вештина бити човек : (књига мудрости)

20. Б ЖИЛ ПАЈО

„Како је смрт крајњи циљ живота, писао је Мозарт своме оцу, ја сам се ових неколико последњих година толико спријатељио са тим правим, тим најбољим пријатељем човека, да слика смрти не само да ме не ужасава, него ме напротив умирује и теши.. а нико од оних који ме познају неће моћи рећи да сам невесео и мрачан.“

И -доиста ако идеју смрти ољуштимо од онога чиме је уобразиља увија, она умирује. Само, ретки су они који се привикну на стварност, већина се ужасава смрти зато што не могу да замисле да осећајности може нестати. Они не гледају смрт као прелазак у дубоки сан без снова, већ, у лудоме страху, закивају свој мртвачки сандук сами. Оно

толико хиљадугодишње веровање наших праотаца.

у живот после смрти постало је инстинктивно да се никако не могу отрести оне тамне и болне осећајности. Вера да душа прелази и трпи остављајући тело у други живот, срођена је са нама.

Онима коју су целога живота радили и борили се да дођу до сазнања истине, онима који су живели правим животом, на измаку живота треба одмора.

Ко је проводио пуст и површни живот томе нема.

станка: „Пођите сад“, вели Хамлет држећи у руци главу војводе од Јорка, у одаје какве лепе госпе, и реците јој, да и кад би на лице метла с прста белила, опет ће бити овакво. Насмејте је са том идејом.“ Може се човек томе смејати кад се отео из овога себичнога живота, кад се решио да живи за једну узвишену ствар.

Добро испуњен живот дуг је. И као што после коброга дневнога рада долази добар сан, тако ни после добро испуњенога живота долази мирна смрт. Платон је давао да се читају деци она места из песника у којима је реч о паклу, јер, каже он, не може се бити храбар кад се човек боји смрти, а немогућно је ње се не бојати кад њу представљају тако страшном а пакао као најстрашније место. "Слободан је само онај, који више воли смрт него ропство.

пе МЕН ПРИ