Византиске слике. Књ. 1

ТЕОФАНА 187'

Јован га обори, и извукавши мач, зададе му страшан удзрац по лобањи; последњим ударцем други га један убица доврши. Цар паде мртав, купајући се у својој крви.

На жагор борбе, војници гарде најзад дотрче,. сувише доцкан. Кроз један прозор показаше им, међу буктињама, одсечену и крваву главу њиховог господара. Тај трагични призор одједном умири сваку жељу за отпором. Народ уради што и царица: предаде се Цимискију и призна га за цара.

М

Теофана, која је све припремила, која је тако рећи својом руком довела убице, рачунала је да ће се извесно користити убиством. Али историја има каткад морала: василиса то ускоро искуси.

Још једаред је патријарх Полиект показао своју неукротиву енергију. Он је био у отвореној завади са покојним василеусом. Ипак, кад се Јован појави пред вратима Свете Софије да у Великој Цркви метне царску круну, првосвештеник, неумољив, не допусти му да уђе, пошто је упрљан крвљу свога рођака и господара, и изјави му да неће моћи продрети под. свете сводове, догод убице не буду кажњене и док Теофана не буде истерана из двора. Између престола и своје милоснице, Цимискије није ни тренутка двоумио. Он је безочно порицао своје саучесништво у злочину, и, да се боље оправда, по. заповести Полиектовој, прокаже своје саучесникеи жртвује Теофану. Она је сањала да се уда за човека кога је волела, да са њиме дели ту власт која јој је била толико драга, а сам њен милосник реши се да је збаци; он је пошље у изгнанство на Принчевска Острва, у један манастир.

Али, енергична као што је била и осећајући. се увек лепом, — тек је имала двадесет девет година, — Теофана није хтела да се приклони и да остане у немилости. Неколико месеци доцније, она побеже из свога затвора и отрча да се склониу Свету Софију. Да ли је рачунала на љубав свога.