Византиске слике. Књ. 1

ЗОЕ ПОРФИРОГЕНИТА 211

ски првосвештеник био је у ствари сувише добар дворанин и сувише лукав политичар да би се дуго држао у строгости према сили. Приклонивши се околностима, вели пакосно Пселос, или пре вољи божјој, он, после свршеног обреда, срдачно загрли нове супружнике. „Да ли је то био канонски чин, додаје иронично писац, или је било чисто удварање» Не бих умео рећи“. Било како му драго, Византија је имала цара.

По спољашњости, нови владар је довољно оправдао царичин избор. „Он је био, вели Пселос, леп као Ахил. Природа је од њега начинила савршен узор“. Лице му је било изванредно лепо: имао је белу кожу, танке црте, диван осмех, неко зрачење љупкости које се простирало по целој његовој појави. Особито сразмеран, имао је господски и лепо скројен стас, фине и лепе руке. Ипак се под том мало мекушном спољашњошћу крила необична јачина. Вичан свима телесним вежбањима, леп јахач, изврстан тркач, снажан борац, Константин је у себи сакривао читаве резерве снаге. Они којима би из забаве стегао руку, осећали би то по неколико дана, и није било предмета тако тврдог да се не би сломио под напором његових нежних и лепо негованих руку.

То је био један велики заводник. Уз то је био необично привлачан човек. Глас му је био пријатан, и лепо је говорио. Од природе љубазан, био је увек весео, увек насмејан, увек расположен да се забавља и да забавља друге. То је био поглавито добар човек, нимало охол, нимало сујетан, без извештачености и без злобе, увек готов да свима учини задовољство. Имао је и других особина. Мада би доста нагло плануо, тако да би му при најмањем узбуђењу крв јурнула у лице, он је био успео да се потпуно савлада; и увек господар од себе, он се показивао правичан, човечан, предусретљив, опргштајући чак и онима који су склапали завере против њега. „Никада нисам видео симпатичније душе“, вели Пселос. „Био је издашан до расипања, и радо

14»