Византиске слике. Књ. 1

ЖИВОТ ЈЕДНЕ ЦАРИЦЕ 17

помишља да се саблажњава. Имајући неограничену власт, она може по својој вољи да бира цара, да управља као регенткиња у име своје малолетне деце, или да сама влада. У време кад би германски Запад с негодовањем гледао жену на престолу, источњачка Византија је без побуне признала и тримила једну владарку која се, у својим званичним а«тима, гордо називала, као какав човек, „Ирена, велики василеус и аутократор Римљана“.

Византиске минијатуре сачувале су нам слике многих ових далеких царица. Оне по спољашњости показују доста разноврсне типове, и заиста све расе, све народности давале су царице Византији, Европа и Азија, Кавказ и Грчка, Цариград и провинције, Сирија и Угарска, Француска и Немачка, чак до варварских племена Казарије или Бугарске. У моралном погледу не представљају оне мање дубоке разлике; „међу овим Августама“, како су лепо казали, „било је свих типова жена који се могу замислити: жена политичара, као Теодора или као Ирена „Атињанка; књижевница као Евдокија или Ана Комнена; љубавница као Зое Порфирогенета, и других, пуних чистоте и побожности, као њена сестра Теодора; и других, које су мислиле само како ће пронаћи сложене мирисе, префињеност у намештању, вештину у избору одела и украса главе, да би учиниле преврат у женској отменој Византији; онаквих о којима се није говорило и онаквих о којима се сувише говорило; онаквих чија су се врата отварала само калуђерима мученицима и ревносним свештеницима; «оних које су примале опсенаре и враче, и оних кроз чији се прозор с времена на време пуштао какав човек зашивен у џак, кога би прогутали ћутљиви таласи Босфора“. Не треба се дакле, ако хоћемо да их добро познамо, више заваравати сјајном једноликошћу царског одела у које су оне обучене него што се треба обмањивати строгом спољашњошћу церемонијала по коме је изгледало да је уређен њихов живот. Њихове су душе различите,

ЖИВОТ ЈЕДНЕ ВИЗАНТИСКЕ ПАРИЦЕ 2