Војвода Дојчин : трагедија у пет чинова

35

Господар цар ми још на Западу По дворовима помоћ мољака. ВР (одлучно, ходајући), Ја мишљах још да данас покушам, Уз помоћ што ми даје искуство И углед наше славне Науке, Да увјерим их да је потреба Да већ ме пусте к њему. Али — крај! Ман. Тај свијет чудан. Р. Не! Тврдоглав он. То ми љекари тако схваћамо. И тако мора бити. Ман. Истина. Р. – Већ недјељу се дана мотам ту Ја! Руђер! Љекар и то врховни Из Дубровника. Амо стигао Свршетак да олакшам бднику. Ил да га дигнем, да га исцијелим, Јер и то бива ако не брани Божанство штедро. Ант. И не користи! Р. Властелин први Босне, чујте ме! И наш и његов прави пријатељ, Од Кнеза једва мене измоли, А зна се како Кнез нам нерадо ЈЂекаре шаље изван државе — А видања ми начин чувен, знан —

Ман. Па опет — ништа! Ант. Веле: Не ће он. Р. А ја испитуј, трагај, размишљај,

Напрежи цијелу снагу духа ми Да уђем у траг овој боли, Ант. Па Р. То мора бити потрес душевни Преосјећајне природе. Да — да! Ман. Зар тужан глас о смрти Марковој Толико да потресе душу му Од онда да се не опорави2! Р; Преосјећајан! Ант. Зар је женско он 3.