Војвода Дојчин : трагедија у пет чинова

42

Да тебе није. (Милутин улази, зачуђено) Жури, брате мој Та у што си се то задубио 2 М. Да Турчин поздрав шаље! Ант. Уљудан. М. Ал тога није било до сада. Ант (повјерљиво, тихо). Времена су нам тешка настала, А тежа, већ се види, долазе. И теби мора да је несносно Што с војводом изаћи не можеш Из двора тако дуго. Вене он, А уза њега и ти копниш ми. Још прије можеш ти ишчезнути К'о мученик на свијету овоме Нег он што може јадник. М. Боли ме Што никуд с њим не могу изаћи, Ал' још је горе, још несносније — Изрећи не мош — што га не видјех Од Појутарја Митровданова. Ант (зајеца се). Мој плачидруже јадни, срце ми Са твојим исто пати, тешко му. Од како пратим Теодора ја, Непрестано о боли слушам тој, И моје срце пуца. (Јеца) М (ражалошћено). Пусти ме, _ Јер срце пуца то кад помислим. Ант. Те исте боли и ја осјећам, Ал теби ипак лакше долази, Јер срцу кад одољет не можеш, Привући му се можеш одаји И глас му онај чути јуначки, Војнике српске што опчињава, А непријатеље устрављује, И то те блажи, па ти доста то, Ал' мени и та срећа крати се. (Јепа) М. Ах, да је тако ко што мислиш! АНТ (као необично зачуђено). | Шта 7! И мени је та срећа незнана. |