Војин

270

смо се надали, да ће сваки наш војник, — евестан своје потребе — свакојако настојати, да непропусти ову нрн .шку, која се за ради њега указује, па ће с највећом хатиошћу читати , — учити, Све смо се ми то надали; али, ——нек нам се допусти, да се и даље надамо, јер ниједна ствар, која носи са собом практичне вредности, неизлази у свет са хуком и буком, него тихо, лагано, скромно, али сигурно. Ми дакле и опет, као с неком добром слутњом, надамо се, и имамо основа надати ее, да овај наш посао неће отићи — у ветар. Ми по овоме наново се обраћамо нашој публици с молбом, да нас подкрепи у предузећу, јер држимо да бн и срамота и грехота била, кад би „Војнн" морао престати због несаучешћа публике која здраво - много има војничког задатка. То није ништа сувише тражити, ако кажемо да би могли „војина" примати и да би озбиљски требало да примају сви ОФицири у стојећој војсци, њени поднаредници и наредници, и од народне војске сваки четник. То нико неможе казати, да много тражимо; јер од ОФицира неки треба да узимљу „појика" те да га и материјално тим помогну, а други да се њиме и користе усвојој струци; каилари, поднаредници и наредници ваљда ћеју признати, да им ваља учити, и да им „Војин" заиста доста поуке доноси ; четници у народњој војсци представљају капетане, они управљају са по 100 људи, и имају под собом два млађа ОФицира (2 водника)и неколико десетнипа, који одговарају подОФицирима у стојећој војсци , — је ли много дакле , ако кажемо да четници треба да примају „војииа"? Заиста, није много; а знате лн, кад би сви ти , што их спомеиусмо , прнмали „војнна", каква би корист и помоћ била „ војинј "? „Војин" би онда могао по тој материјалној помоћи да излази у величини од СЕДЛМ , ОСАМ и ДКВЕТ табака ме-