Војин

воЈник НА МАРШУ

бз

тански се борити и умрети, то је последње спасење, али и једино. Но паметно га учуваше за крајњи случај. Али куда да се обрну! Лукадову с лева је пут што види на млин , куда би он, по упуту добипеном и пошао, ал пут тај бијаше сасвим отворен и раван паби га непријатељска коњаница заватила с леђа. На десно према Xефлигу стајаше највећа сила непријатељева; тамо бијаху аустриекн граничари у шуми, како их је он и са манастирске куле видео. Ако пође управ, онда удара па оног драгунског ОФицира ; он би дао уговорени знак, и сва коњица, која ту близу бијаше, сунула би се на њи. Најблнжа опасност бијаше и најнеизбежнија, и он гледаше да се од ње најбрижљивије учува. — Учиниш ли се да хоћеш као да се провучеш, то ће ОФицир опет да начини узбун. Можда ћу га осигурати, и он ће ме за цело др»сати за сигурног , ако ја највећој опасности управ у чељуст пођем. Може бити, да ће ОФицир мислити, да ја нећу никако граничарима измаћи, па ћеме мирно пустити к њима. А како ћу да граничарима измакнем, то нек покаже први тренутак. Овако одирилике Лукадов премишљаше, и упути се управ ка Хефлиеу , управ тамо, где бејаху граничари аустрнјски, и његови л.уди иђаху за њим тим радије, што нису знали, да тамо има војске непријатељске. И ненријатељев ОФицнр заиста га и пропустн мирно; али Лукадов драсаше тај пут само дотле, докле га ОФицир могаше видети, а после у час крене к . плипу , пузаше се уз пет дубоких литичастих јаруга и провалија, прође кроз непутне густе шуме и честе, и доспе својој војсци срећно и здраво ни једног човека неизгубивши, ни једне пушке нео□аливши, — спашен једино својом присебношћу.