Војин

в01нички генше

131

дику бидо људи (а има их и сад паће их и у напредак бити) кот док се окретаху по нашим сверама, имађаху на1веће одважности, а како се попеше у више свере, они 1е изгубише. Јер, ако и у вишим сверама осећаху у себи потребу да се за нешто реше, ипак, познава1ући опасности што леже у погрешном решавању , а непосвећени у стварима што се пред њима развшаху , њихов раеум (кош навикнут беше да ради без многога размишљавања) на ма изгуби своху првобитну моћ, па у кодико више увиђаху опасности што растшаху у сдед нерешености њихове, у тодико поста1аху све више и више пдашљивиш. Са одважношћу и тако званим: „соир сГоеП" — у бдиском је сродству и присуство духа коГе у воши ведику улогу игра. Почем се у рату врдо често рађа1у неочекиване околности, то и присуство духа нше ништа друго до потенцирано побеђивање свега онога, што бива изненада. Ми се често дивимо каквом ладнокрвном а умесном одговору на какво изненадно питање, као што се дивимо кад неко у часу опасности уме да нађе брзе помоћи. И помоћ и одговор не морају бити чрезвичаши, само кад су умесни, јер оно што се после дугог и зрелог размишљавања каже иди изнађе, изгдеда са свим обично нити може на нас да учини какво особито упечатдење, док са свим напротив: сваки магновени производ разума може врло пршатно да нас дирне. Дакде присуство духа нше ништа друго до брза помоћ разума. Дали се ово узвшпено свогство у човеку има приписати особеностима његовог разума или равно- *