Војин

И УМЕТНОСТ РАТНА

315

коштва, љубав и понос отаџбинска, — учинише те преоблада вошички дух; кош осим тога уздиже шш веџбање тедесно и руковање с оружГем, 1ер сваки слободан грађанин бе1аше во1ник; бе1аше изреднога начина за управљање вокком; конзули и остале старешине само могаху бити на1Спобниш људи у писању и знању с оруж1ем; и беше установљено да се не мире с непршатељем никад после бегства. Такве бе1аху клице величини римско1. Али се на скоро виде, како бесни трибуни подстицаху мрзост народну према патрицшама, и подбадаху борбу између њих свотм огњевитим речима; ту бе1аше сваке врсте политичних препирака; странке се бораху са жестином да искоче људи одрешити и ваљани. Да би осигурали савршену раздво1еност између народа и заповедника тих великих трвења, и да би отклонилп непрестане распре између племића и народа, много се ратовало; и ова ратовања увеличаваху све више и више државну снагу. Послаше се у Атину посланици, кот нроучише грчке законе, и после њиховог доласка, изберу десет старешина, котма беше дужност да пишу законе и да влада1у за време док утврђена правила не изиђу. Ето то 1е управа децемвира, К01а беше у почетку праведна, али доцнше пређе у тираншу. За то на две године за тим поставише два консула да управља1у судбином республике. Ратови и о сва1ања продужише се; и Рим 1е већ господарио народима Итадше, а моћне краљевине тражаху савеза с њим. Знања и уметности напредоваху, почасна права се-