Војин

суваров

169

дружина , поред многих других шш ваљаних страна и зато 1е добра, што ће се п еами чланови њени између себе у знањима и ногледу на вошичку струку да дотеру1у, 1ер, нека мисли како ко хоће, а 1а сам убеђен, да ми нисмо Још нрошли сасвим периход учења, а међутим позвани смо да и друге учимо.

Суваров. (Из Милутина и Шмита). (Наставак из бр. 5.) Међу ближњима оцу његовом беше и неки стари артиљершски ђенерао Ханибал. У искреноме разговору с њим, отац се жаљаше на крутоћу сина свога. „Да вам истииу кажем говораше он, мо1 син вечито седи у соби на горњему кату, п ничим отуд не може да се измами. То ме често љути, тако 1е не отесан, да се 1едва уме поклонити". — „Где 1е тво! син?" проговори Ханибал. „Па тамо где и у век," дода отац. Ханибал се попне уз басамаке к младоме нечовеку. „Чу1 братац, рече му он, зашто се ти никоме не показу1еш ? То љути твога оца , зашто си тако чудан, ил хоћеш да будеш паметниш од целога света? Но кажи ми, чиме се то бавиш?" Устрашен Суваров покаже му сво^е књиге, карте, цртање. Ханибал разгледа.вши их са чуђењем, загрли га и рече му: „Кад би и сам наш велики император Петар видео тво! посао, и он би те по своме обича^у пољубио у чело. Продужи сине мој, и не брини се о том што говоре ови наши помодари." Затим врати се оцу и рече му: „Нека да. Бог