Војин

мисли 0 в01н0ме устр01ству

295

носне године он поштено поднесе отаџбини , сдужећи као узор рсда у миру, као узор самопрегорења у рату. И после одушевљене радње и стрнељиво поднешених тегоба, кад му дође време да се кући врати, он за сво1 труд ништа друго не тражи, осем... пасош са уверењем за добро вдадаае. Оваки људи, кад се на своЈе огњиште врате, предузимљу сво1 носао, жене се, доби1аЈу пород и у њ пресађу1у љубав к реду, придежању и поштвовању закона И допуњавање и измењивање вокке овим начином 1ест на1моћв те средство, когим се може уздићи народна наравственост. Но нису оваки стари солдати, кош под на1ам оста1у у служби. Они се одричу родбине сво1е и замењу1у 1е „касарном," те и преко воље угзопују прирођена чуства човечијег срда и његове тежње, тако својствене грађанипу. Воша 1е служба код њих само занат, и они се тру^е да га врше са што већом угодности за се и са што већим спокоштвом. Из нашре таки солдат служи доста добро, но мало по мало он поста1е комотнит, срдитит лењиви1и, неуредни1и; нри том ои поста1е богатит и тражи угодности. Ако га воде у рат, он се силно брани,али не што т навикнут на вотички прах, но што се он бит :вад хоће и за сво1е удовољство; његова 1е ревност не1еднака, ћудљива толико, да гомила људи која пре неки дан показа чудо од 1унаштва, сутра се пошвљут далеко испод сво1е важности и свот улоге. Он постат скептичар, неспособан за велика предузећа, за узвишена одушевљења. Главне су му мисли — на бољи комад. У њему се развша завист,