Војин

332

СУВАРОВ

ске препречише му, да извуче из свотх победа онаквих користи, као што би то могао учинити при другима окодностима; ал и оно што 1е починио, доста беше, те да име његово ностане ужас за Турке. Но у то време укоренило се беше и друго мнење о њему, а ово раширише нарочито људи, кот не беху у сгању дићи се над обичнима похмов1ша, т. 1. мишљаху: „да он не разуме ништа више, до ићи право напред, па ма куд то било." Тактичари из школе седмогодишњега рата и из рата за наследство баварскога престола, ко!и ноштоваше само оно за лепо, што 1е било по кро1у тих ратова, — скоро са презирањем гледаху на та његова изврнута дештва (како их они називаху), чуђаху се његовом неученоме маневровању и држаше , да могу са правом гледати на њ као на вођу, кош се ни1е посветио у више ратне таше. Ал кад би и њих саме упитали за те таше, не би баш тако лако са одговором ишло, с тога што врло мало њих могло 1е имати доста 1аснога по1ма о њима, а већина 1е или била роб туђем аукторитету, или 1е држала да та таша сто1и у гњечењу и стешњавању во1ника. Ако штогод и дознадоше о Суварову, што морадоше веровати, одма 1е то код њих била „необична срећа" с тога што они држаше, да он никад не може имати сталних успеха; ал шта управо беше основа то1 срећи, они не могогае да кажу. Она беше са свим просто, као и код св И1у великих људи у узвишености његова ума, ко1и за сваки случа1 умеде с места правога средства наћи, и у енерђиш његова карактера, ко1и надвлађу!ући све препоне, умеде та средства употребити. Успехе великих људи врло ретко могу да потмају просте гомиле људи; и сваки по