Војин

I

586 ВЕР01ЕТНЕ ПРОМЕНЕ У ТАКТИЦИ брига вишега начедника о строју свакога дела, била би брига неразумна, сићушна и дакде, недостоша његовоме позиву: неразумна с тога, што готово нигда у бо1у не ће бити придике, ко1а ће захтевати савршено исти стро1 у свима чдановима боше дини1е; сићушно с тога, 1ер начедник од више батадшуна треба да се брине о општем обдику бошога реда своме делу, о одре|ивмн.у места дедовима свошм а не о томе, у какоме ће реду радити ова1 иди она1 б атади1ун. Мисдити о овоме посдедњему ни узми ни остави значи узети на се удогу батадшунскога старешине, значи чинити онако, као што су у добро старо доба чиниди неки начедници, што имађаху времена на општим веџбањима примећавати неправидно ста1ање коме од простих вошика. Човек ни1е у стању да сво1ом снагом све обима и с тога чим само почне узимати удогу нижих старешина, он без сумње губи из вида сво1 прави посао. Ево с чега веџбања чисто строша треба да се оделе од тактичиих. У првима ређимента, бригада иди дивизша у право*) ишчезава1у, и има само баталшуна; стариш начелник промеће се за неко време у баталшунскога старешину, да им види само њихову баталшунску технику, баталшунске старешине губе сво1у самостошост, 1ер се промећу ни у шта друго но у оруђа, што понавља1у команде вишега старешине. У осталом и строша веџбања, желело би се да се угледа1у на начела управне а не линшске тактике. Тако на нрилику, не би требадо захтевати стро*) 1едном речи све подраздеде, ко1и прелазе величиву једнога баталијуна.

I