Војислав Ј. Илић : књижевна студија

Војислав Ј. Илић. 13

ходници, и он је певао заљубљеног пастира и умилне славује, свилена стада и зелену горицу; бледи месец и уморену груд. Његов песнички речник има позајмица из песничког речника поезије шездесетих година, као што су: премалеће, зорица, сунашце, нојца, срдашце, лептирак, лепир, војно, брале, селе, чедо, мома, миље, миомир, слађан, бајан, и тако даље. И више но један пут његове прве песме из далека подсећају на поезију и речник Милорада П. Шапчанина, за кога је иначе мало марио. Ко би, на пример, рекао да су од Војислава Илића ови његови стихови из 1880:

А далеко тамо, где се гора диже, Окићена цвећем, плавом небу ближе; Где заносно славуј о љубави збори, Где поточић тихо жубори, жубори, Сневајући рајске чари и милину, Заглед'о се пастир у даљну даљину.

Колико подсећа на какву старију омладинску песму из Данице и Машице она песма Слушња из 1882 године: Што се мути зора сјајна; Зашто тужи цура бајпа“ Сунце зори не излази, Драгој драги не долази.

Али у колико се развијао и постојао свој, у толико се одвајао од раније српске поезије, која је свој највиши израз нашла у Бранку Радичевићу, Змају Јовану Јовановићу и Ђури Јакшићу. Он почиње једву нову поезију, или боље рећи обнавља једну стару поезију, прекида са реторичном, емфатичном и претерано субјективном поезијом омладинске школе и враћа се старијој, полукласичној поезији нашој, оној школи „мирнога чувства“ и „објективне лирике“, школи рефлексивне поезије, у којој је Ђорђе Малетић био теоретичар, а Јован Ст. Поповић највећи и најславнији песник, и којој је донекле Пра ЕО и отац песников, Јован Илић.

Јован Илић, чини прелаз између „објективне лирике“ четрдесетих година, у којој је у првој својој младости