Војислав Ј. Илић : књижевна студија

96 Јован СКЕРЛИЋ.

С усана мојих и са лире моје. Безумно, страсно, са смехом п плачем А оружани мржњом ва тиране,

С буктињом, лиром и са бритким мачем Прослављаћемо осветничке дане.

И као звона грмићемо тада,

Са равних поља и са барикада.

Не само да је Војислав био човек свога времена у политичкој поезији, но исто тако у својој патриотској и панславистичкој поезији. Између његове политичке поезије, која се тицала унутрашњих ствари у Србији, и патриотске поезије, која је опевала невоље и наде неослобођених крајева српских, постојала је блиска веза. На супрот владиној политици, која је у то доба била аустрофилска, антируска и противна велико-српским агитацијама, ондашња опозиција је била русофилска и велико-српска,) Словенско Звоно Војислава Илића казује то расположење опозиције у Србији и опште панславистичке идеје, које су код нас пустиле корена још од доба Јана Колара и Људевита Штура, сан једне велике „Свеславије“, силне словенске империје „од сињег, адријског мора до тврдог чинског зида“:

Ко ће нама на пут стати, Кад слободи куцне сат: Нас предводи Слава мати, А победа стопе прати, Јер уз брата стоји брат!

Песма је имала успеха, јер је одговарала једном општем осећању и једној општој нади, и један критичар онога времена у њој је видео „наш програм будућности“ и тврдио да њоме „отпочиње нов правац наше патриотске појезије“ а“ Патриотске песме Војислава Илића нису малобројне. Увек у општим идејама и осећањима, песник је узео удела у оном малом ренесансу патриотиотизма, који се код нас“ јавио после пораза од 1885 године, као код Француза, после „Страшне Године“, 1870—1871. То је доба када се осетила потреба националнога прибирања, буђења и јачања националне енергије, када се основало