Војислав Ј. Илић : књижевна студија

36 Јован СКЕРЛИЋ.

које су у стању да доводе човека да самога очајања или простога шарлатанства“. У песми Оргија он је казао сву одвратност према свакодневном свету, према обичним појмовима, „одличним људима“, „личностима важним“, „идолима јавног мњења“, прљаву хуку светску, ругобу обичнога живота, и затражио од богова да му улију „божанске моћи“, када га живот нагна да одек људима и да живи међу њима. За ружну садашњост он је из почетка имао сатиру и осуду, чувајући веру у победу истине, али зло је остајало, и он је свој идеал морао помицати назад. Још 1882, као врло млад, он пева Дух прошлосши, поредећи га са „бледим призраком умрлих снова и јаве“. 1890 године, у песми Мојој Музи, у једној од оних карактеристичних песама у којима баца пуну светлост на своју тамну душу и тамну поезију, он вели: И препорођен тако, под заставом слободе, Мој дух се глупости смејо на њеном шареном трону, И грубој сокачкој луди и робу салонске моде, Нарцису, фанфарону. Векови минуше тако. Древни се идоли скрише, А разврат једнако живи и груба сила с њим. Ја се колебам с нова, и ја се не смејем више Над смрадним гробом тим. Спустивши клонулу главу на своје уморне руке, На развалинама духа ја нађох изворе туге: Но глуви за речи твоје, не чуше небесне звуке Ни власници ни слуге.

И сад не тужим више. Застор је подигнут свети, И кип Саиса древног обнажен сад је тек, Живот је оргија гнусна, над којом без трага лети За веком мрачни век.

У неколико маха, он је показивао ту велику љубав за прошлост и називао себе песником прошлости. Његова песма Химна векова казује мрачну и поетску величину онога што је некада било, и симболично слика онај та-

1 Задатак Уједињене Омладине. Нови Београдски Дневник, 1887, бр. 98.