Војислав Ј. Илић : књижевна студија

Војислав Ј. Или. 5

словеначком песнику Симеуну Грегорчићу“.' Када је умро његова је смрт примљена као један велики национални губитак, и готово сви српски књижевници, њему у част и спомен, дигли су Војислављеву Споменицу — маузелеј од непечених цигаља! —, почаствовали га и ожалили као што није био ни један српски писац и пре и после њега. Данас, тај велики занос прошао је, тога култа нема више, и зато се може критичније, слободније и ведрије говорити о песнику. Он већ припада нашој књижевној прошлости, и у њему ако се не гледа више оно што се гледало пре петнаест година, он свакако остаје једна од најлепших фигура српске књижевности, један од најдаровитијих песника који су њој певали и један од најзаслужнијих књижевних реформатора који су за собом оставили трага.

Данас је још и у толико лакше говорити о Војис- · ливу Илићу, што се сада, благодарећи Српској Књижевној Задрузи, која приређује потпуно издање његових песама, и Г. Драгутину Костићу, који је тај тежак посао узео на се и савесно га привео крају, што се тек сада може говорити о целокупном раду песникову, прегледати га и хронолошки и по родовима, створити јасну и потпуну слику о природи, јачини и развитку његова талента. Сада се могу исправити многобројни погрешни брзи су_ дови, произвољна тумачења, непоткрепљена тврђења и. смела уопштавања наших многобројних писаца "који су писали о Војиславу Илићу, учинивши при том једну крупну методску грешку. Они су проучавали и оцењивали песника према збиркама од 1887 и 1889 године, где је Војислав Илић унео мању половину својих песама, оне које су око 1885 године изишле у београдској Отаџбини и новосадском Стражилову. Критичари су занемарили, или нису знали за многобројне песме његове, од вредности и врло карактеристичне, растурене по многобројним часописима и политичким листовима,“ и пре 1887 и после.

1 Јавор, 1891, бр. 14, стр. 228. 2 Војислав Илић радио је;