Војна енциклопедија : свеска прва : А

АРГИЛЕРИЈА

Калибар цеви је ишао до 60 см. Уместо лафета постављани су у почетку на пањеве, а доцније на колица. Зрна су била у облику Ђђулади од камена, затим од камена, са два гвоздена, у крет састављена обруча а, кад је пронађен начин за ливење гвожђа, онда од њега. Зрна од ливеног гвожђа први пут су употребљена 1453 г., од стране емира. Мухамеда, при опсади Цариграда. Опаљивање се вршило паљењем барута У факљи усијаним гвожђем. Путања зрна је била положена све док им нису на средини удешена „рамена“ а на постољу лежишта за њих и један клин око кога се цев могла обртати и узимати потребну елевапију. Услед различитог угла под којим се гађа, настаје прво диференцирање. Она оруђа, која су могла да гађају под великим углом, названа су мерзерима. Њихова почетна брзина је била до 130 м. у секунди. У исто време почиње се и са смањивањем или по90 NO о бночАп uJOHLAGOO оче ецОн добијали разни упадни углови, пошто је цев у мерзера била непокретна. Проналазак ливења гвожђа није утицао само на начин прављења зрна — Ђулади, већ и на прављење цеви. Уместо заваривањем полуга, цеви сад почињу да се лију у облику авана — ступе. Калибар им се смањује, а, услед дуже цеви, барутно пуњење се повећава на једну трећину тежине зрна. Почетна брзина се повећава и достиже 400 м. у секунди. Дужина цеви се кретала до 20 пута величине калибра, а доцније је ишла и до 50 калибара, све са циљем повећања. поФранцуској су овакви дугачки топови | познати под именом кулеврине – (Базилик, Пеликан, Рабодекен итд. јер су се имена давала, свакој појединој кулеврини од стране феудала), а у Немачкој шланге. Тако су У XV в. већ постали топови, који су се на крају истог почели лити од бронзе и пунили с преда, добили точкове на

четне брзине. У

АРТИЛЕРИЈА

лафету и појавили се као пољска. артилерија, са којом је Карло УП ратовао, 1494 г. против Италијана. Тежина једног оваквог топа била је 1.000 килограма, а брзина гађања испод десет метака на дан. Еволуција топова повлачила је за собом и еволуцију зрна. Већ у почетку ХУТ в. уместо пуних Ђулади, почиње се употребљавати за све врете оруђа кар-

теч и распрена зрна (гранате и бомбе). За картеч се употребљавао дрвени или лимени ваљак, напуњен камењем или оловним куглицама, доцније избаченим из употребе, јер су се, услед топлоте и притиска барутних гасова лепиле једне за друге, и замењене гвозденим. Гранате и бомбе су биле шупља Ђулад, напуњена кроз уста. раепреним пуњењем — барутом. Уста су се затварала упаљачем, чија је осовина морала падати у осовину душе цеви а упаљач је морао бити окренут унапред. Услед слабих зидова, оне су се употребљавале за топове са малим пуњењем, јер су иначе прекале у цеви. У овом веку су се употребљавали топови система Рибодекен, који је био са више цеви (друкчије назван | оргуљеким или тучним топом), могао је избацити више зрна одједном. Овакви топови су употребљавани у рату за ослобођење Холандије, 1568—1608 Г. У Француској је Анри П (1547—1559), завео да држава одређује калибар цеви и тежину прна. Топ је имао зрно тежине 33—34 фунте, велика кулеврина 1516 фунти, средња кулеврина 7—8 а фоконо нешто преко једне фунте. Чувени војсковођа и стратег Густав Адолф, шведски краљ, смањио је тежину топова на 225 кг., због чега су морали имати и цев краћу, а тежина зрна је дошла на три килограма и то већином картеч, који је са барутним пуњењем, У једној кесици, био спојен жицом ради убрзавања гађања. Због своје лакође могли су пратити пешадију и придодавани су, бар по два, сваком пешадиском пуку.