Вукова преписка. Књ. 7

вук поповић 2л7

56. У Котору, у очи водице [5. 1] 18956. Мили Имењаче и Пријатељу!

За велико ми је чудо што ми ништа не пишите одавна, нити пак знам да ли сте примили два моја потоња писма, и онај сандук са Србуљма, а највише жалим што незнам јесте ли добро и здраво. Шредао сам данас на пошту двије литре пи по бутаргте, и доћи ће вам по дилиђенци, а пастрве ни добрпјех укљева не доносе још Ц. г. на пазар, и прије сјевера студа п снијега, кад ова риба увире у она ока, у која лове је с јаким мрежама, — нема богата лова, а има је веле по средини дубоке воде пзобила; тако дакле тек заснијеви и пуне сјевер имађу коју п послаћу вам. О попом Кусовцем још ништа не сврших, него ми све поручује да ће доћи и донијети неколике Србуље. Тако још не би ни онога ђака из Херцеговине, вего ми и он поручује преко Бањана да ће доћи брзо, и послао ми је опет ту скорице двије повелике србуље печатане.

Код нас је све добро и здраво, и по свему другом, да није тешке у свему скупоће, стајали бисмо весело. Престале су и чете Црногорске, а ваљале су им добро љетошње п јесенске. Поп Драго четовођа и хајдук прави, набрбао је неђе три србољака, једап је с крупним словима паписан, а два су нечатапа не читава, и пште ми за њих полустав (молитвеник) и мало јевавђеље. Ја знам да ви полустав немате, и зато се још мучим да га ја ђегоћ овамо код којег попа јал калуђера нашег нађем, па да га смирим кад имам Јеванђеље. Обећао ми је исписати п неке јуначке пјесме.

Данас је сишао овђе и Ђорђе Петровић. Кад сам га угледао, учини ми се виђети којег старца стогодишњет ! алп којег старину Југовића јал Бранковића: спуштио браду, погобио се и посиједио вас! На питање моје како је! одговорио ми је: „Нплкако! погинуо сам од главобоље, и пе питај ме за остало! Овашто ми је!“ Остаће овђе, и пе види ли бољицка, поћи ће на даље. На Богојављење сићи ће доље и Књаз с Књагињом, и с вапором кренуће за Тријешће, да пожалл зет пуницу, а шћер маћњу за смрт свога мужа. Сад је управ