Вукова преписка. Књ. 7

ВУК ПОПОВИЋ 311

дали све што је тражио, — да ће свакоме плату дати двоструку, — и сваког узвисити на велико госпоство и т. д. као што и сам ради овако с главарима и народом на Цетињу, премда једнако кукају без Руса и без ћесара, а наијвише без жита! е не могу сад ни код наијбољег свог пријатеља наћи зрна једнога, свак их је одбио и помрзио да неможете вјеровати! Да би баш Новица и био на Цетињу, нити би он мени, ни ја њему смио засад што, ни поручити, ни писати ни послати, и зато нам ваља причекати док рашћера сђвер узвитљену облачину над Црном гором, што се вије и мота и слути на веље јаде! Онај Новичин синовац стојећи зимус неколико на Цетињу, и видећи и слушајући шта се ради и збори, измакне се мудро и с вапором од Мелљине отиде пут Цариграда а отоде ће у Русију. — И послије су га овуда тражили ловци рногорски од стране Књажеве, да га опет примаме на више, али је он већ био одједрио! Невјерујем да Новица више има коју Србуљу, пошто је оне покупио из Жупског Манастира, што вам их је Врчевић послао, он се ва њих није послије старао да коју гдје потражи, и зато добро сте ми напоменули сад да му пишем и препоручим за њих, јербо онај кукавица поп Тановић писао је браћи из Петрсбурга, да пођу у Црну гору и још гдје друже тражити СОрбуља, и за сваку да плате по 83 пи 4 талијера. — Него им није послао пара па је то мука! — И дошао је један од њих с писмом поповим, да им кажем које су то књиге, и послао сам га опет дома да чувају кућу и да работају земљу, и ништа не знам да ли ће кои од њих о овоме радити.

Ђорђе дође с Медаковићем овдје на Свијетли Понедјељник, и по гласу чујући Мирко, да је Ђорђе донјо из Беча пуну врећу цекина, писао је на све капетане, волјводе и опире Ц. г. ако би кои сишао рногорац у Котор, и упушто се с Ђорђем или с ћесаровим човеком у разговор, биће тај час мушкетан!. На Цетињу позатворао је многе главаре, и метнуо под стражом, особито неке с главе Брђане и Црничане. А многи су добјегли у Котор, и шетају се као изгубљене душе! — Брда, Црмница сва и добар дио од Ријечке нахије ишту 'Борђа за Господара. Кад је Борђе наљегао у Задар, у разговору с Г. Мамулом рече му овај: да неиде у Котор, и ово је Ђорђа опечалило, пак му је одговорио: „Чудим вам се Ецеленца! да ми то ви говорите, од кога би ме сунце гријало, од тога ме ето лед и мраз бије“. И мало