Вукова преписка. Књ. 7

КН. МИХАИЛО ОБРЕНОВИЋ (И ЊЕГОВ СЕКРЕТАР) 661

рећи и то најмање, да је то чинио за љубав началнику и предсједатељу, које свједочи и сав поступак началников шњоме.

Ако правитељство иоле уважи жељу и вољу началникову онда све оне који се у пашквили именују ваља најмање растјерати пз Лознице, и то би био може бити један из првијех догађаја да се онај који пашквилу пише опоштени, п они који су пашквилом ружени и срамоћени да се окриве п казне.

У овоме догађају код нас би ваљало и то помислити, да су наши полицајни чиновници по закону врло самовољни, да не речем силеџије, и готово се може рећи, да они најприје казне па онда суде; јер не само началник и срески старјешина могу човјека на путу или у пољу избити па послије писати у протокол, него то чине и срески писари: може бити да ћете се Ваша Свјетлост опоменути како је Јадрансвога среског писара, Опасоја Чворића, комисија окривила што је некаква човјека избио а није записао у протокол, а да је записао макар шта, не би га могли окривити (овдје ми паде на памет како је говорио Марко Штитарац, оборкнез Мачвански и Поцерски, кад су му запрећивали да не убија људе без кривице: „кад ја њему одсијечем главу, сто кривица ћу му наћи“). А поред овога још се може казати да је несрећа што попечитељство внутрењих дјела више вјерује и очевидно кривијем својијем чиновницима него људима који се на њих туже; и чиновници ово знаду добро, а готово види и народ, па каже: „врана врани очи не вади.“

Ако се узаслуша началник и предсједатељ Милана ће првога ваљати кренути из Лознице, и они томе немају никаквијех другијех истинитијех кривица него: једно што Милан разумије боље од њих дужности и полицајне и судијске, а друго што је мало напрасит па, као поштен човјек, не умије да лаже него хоће одмах у очи да каже истину; а ја мислим над би се та пашквила беспристрасно потјерала да би се нашло, да из Лознице никога другога не треба кренути осим началника (који јеи у Неготину био под судом) и предсједатеља (који чини ми се да ни у Ужицу није остао нетужен комисији). А најпослије ја овдје не тражим од Ваше Овјетлости правице него се молим за милост: ако би Милана други и хтјели осудити, Ви да кажете и да та помилујете да остане ондје; јер кад би се он оданде сад кренуо ја бих управо пропао и морално пи Физички.