Гласник Скопског научног друштва

376 Гласник Скопског Научно Друшшва

На крају своје расправе даје Вапезси на основу познатог историјског материјала листу дисез-а Паристриона, међу којима је било чувених генерала.

Први познати дих био је Хоџефу вести #72) жалепауо тоб Парободубаво око 1030 год. Међу овим гувернерима нарочито се истиче славни војсковођа Катакалон Кекауменос, који је 1043. год. уништио последње остатке Руса, побеђених приликом њихова покушаја да Боспором прођу до Цариграда, и његов наследник Михаило, син Анастасијев, који се истакао у борбама против Печенега и имао знатна удела у покрету, који је 1057 год. на византиски престо довео Исакија [. Комнина. Последњи (их, кога извори спомињу, јесте Леон Никеритес (1091—2) за владе цара Алексија Комнина |. Комнени су у овом дукату без прекида вршили власт, што најбоље доказује чињеница да су за време ратова цара Манојла 1. Комнина против Мађара византијске војне власти обављале у великој мери новачење међу становништвом црноморског приморја, или прецизније у областима дуката Паристријона.

Вапезси је горњом расправом унео више светлости у историју византијске владавине у централним и западним областима Балканског Полуострва, те области између Дунава и Балкана у ХЛ и ХИП. стољећу; а у вези с тим показао је сву неоснованост тезе бугарског хисторика Златарског“), да је византијска влада, све области, које су улазиле у склоп бугарске државе цара Симеона (893—927), све до цара Алексија |. Комнина (1081—1098) сматрала јединственом административно-политичком целином, и да је на тај начин штрПсне било признато јединство некадање бугарске држгве.. Б. Гранић.

Апои5Е Неззепђега, Меџе ОчеЏеп хиг безећлећће дез Гајелтазећеп Калзег тв чпа дег К!гсћепиплоп. [. РПег Ерарћлоз дез Макојаов Мезакттђћез аџ! зејпеп Вгидег Јоћаппез. — О хипозђегтсћее дег Вауег. АКкадетје дег У!ззепзећаНеп, рћНов.-рћ о]. чпа ћазбог. КЛ 1922, 5. АЂћ. Мапећеп 1923, стр. 75. 8".

Исти, Меце ОчеЏеп 2иг безећ;сћее Чез Јабетллаећеп Катзегит5 па Чег Какећепштоп. [. Пле Џпгопзуегћалпаипсеп уот 30. Апсчи5! 1206. Рабтагтсћепмжаћ] чипа Келвегктбпипо 1п КМКаја 1208. — 5ЗИхипо5ђетесћје дЧег Вауег. АКадетје Чег УУлавепасћа еп, рћи оз.-рћ Но]. чпа ћазћог. К]. 1923, 2. АБћ. Мипећеп 1923, стр. 56. 8"

Обе расправе проф. Нелзепђега-а представљају врло користан принос историји византијске империје у последњим годинама епохе Комнина и Ангела и у доба освајања Цариграда, затим историји првих година Латинског Царства и напослетку историји формирања Никејског Царства, те прибирања и консолидовања народних снага грчког елемента око новог политичког средишта у Никеји.

У првој расправи публикује писац текст епитафа (надгробног слова), који је Николај Мезарит држао 1207 год. своме исте године преминулом брату Јовану Мезариту, вођи и представнику грчког цариградског свештенства у првим годинама после освојења Цариграда. Текст је због усиљеног реторског стила доста тешко разумљив, а сачувао се једино у рукопису Аптђгов. ст. 76 зар. Го. 156—181.

Јован и Николај Мезарит били су синови вишег дворског чиновника у посљедњим данима епохе Комнина, били су заједно васпитани и играли су одлучну улогу у црквенополитичкој историји свог завичаја Цариграда у првим временима Латинског Царства. Николај Мезарит оставио је за собом читав низ реторских и теолошких трактата, који ће, једном публиковани, просути више светлости на историју његова времена. О личности и литерарном раду Николаја Мезарита писао је раније Нејзепђегс у двема расправама својим: Апајесћа, Мике ипсеп аџ5 наПегазећеп Напавећићел Ђухапшвсћег Сћгопоотарћеп.

ђ) Севећтећее де» Ву еагеп у Вшеамзеће ВЊПоћек ћево. моп Пт. О. Метеапа. Мт. 5. Гегргло 1918, стр. 91.