Гласник Скопског научног друштва

Преглед остане 379

би имао мисију да са новоизабраним патријархом и његовим синодом спроведе преговоре о реституцији црквене уније, која се имала постићи уклањањем догматских диференција и признањем римског примата. (Ово значајно писмо грчког клира римском папи Инокентију Ш., које је рецитовао сам Јован Мезарит, саопштено је у дословном тексту у епитафу. Међутим су Грци одустали од овог свог корака, јер нису били ни под каквим условима вољни да признају над собом јурисдикцију римског папе, тим мање, што је сада консолидација Никејског царства под Теодором Ласкаром испуњавала грчки свет надом, да ће у недалекој будућности уследити рестаурација византијске империје.

Друга расправа проф. Нелзепђего-а стоји у потпуној органској вези са првом расправом, она је природна допуна ове. У овој расправи публикује писац према споменутом рукопису Алтбгоз. от. Е 96 зир. пет текстова: извештај о унионистичким преговорима грчког свештенства у Цариграду са цариградским латинским патријархом Томом Могозт: од 30. аугуста 1206. молбе грчког клира у Цариграду цару Теодору Ласкару, његовој супрузи Ани и његову сину с односним одговором царевим, те извештај Николаја Мезарита монасима Евергетидског манастира у Цариграду о свом путовању из Цариграда у Никеју на царски двор. (Осим ових публиковао је аутор у овој расправи и текст римске мисе на грчком језику са латинском интерлинеарном верзијом.

Први текст садржи извештај Николаја Мезарита о конференцији и преговорима које је као представник цариградског грчког клира водио непосредно иза крунисања латинског цара Хајнриха дне 30. аугуста 1206. у патријарашкој резиденцији цариградског латинског патријарха са латинским патријархом Томом Могозин. Иницијативу за ову конференцију дао је млетачки Родезта Маппо Лепо, који је такођер активно учествовао у истим преговорима, али ови нису донели никакав позитиван резултат.

Конференције и преговори у ствари успоставе уније били су четир недеље после ове прве конференције настављени иницијативом кардинал-легата Бенедикта. Међутим се положај грчке, православна џркве на територији Латинског Царства одлучно на горе променуо смрћу патријарха Јована Х. Каматера. Смрт патријархова дала је вероватно повода кардиналу Бенедикту да сазове нову конференцију за 29. септембар 1206. Међутим у току преговора вођених у овој конференцији није могло доћи до споразума, јер су Грци желели да имају свог посебног икуменског патријарха и нису никако хтели признати над собом власт цариградског латинског патријарха. Како римски папа није хтео удовољити молби грчког свештенства у Цариграду и дозволити избор грчког патријарха морали су се Грци, сасвим природно, у овој ствари обратити цару Теодору, који је у северозападном делу Мале Азије формирао нову грчку државу са средиштем у Никеји, која је стојећи на основи теорије о непрекинутом правном континуитету сматрала се легитимним наследником старе византијске империје.

По опуномоћењу грчког свештенства у Цариграду Николај Мезарит је редиговао три представке упућене никејском цару Теодору Ласкару, његовој супрузи Ани и њихову сину, који је тада био још дете, и исте представке лично предао у Никеји, јер је са царском породицом био већ од ранијих времена познат, а нарочито је уживао благонаклоност царице Ане. У овим представкама изложена је молба цариградског свештенства да цар у интересу пркве учини сходно расположење да се избор новог патријарха може обавити на територији Никејског Царства. Молиоце су поред жеље да учине крај неизвесностима и тешкоћама у (грчкој) православној цркви несумњиво руководили и мотиви чисто политичке природе. (Ови политички мотиви формулисани су врло увијено у представци упућеној цару, јер сам оквир представке и потребни обзири пристојности према цару нису дозвољавали да се цар директно упозори на то, да избор патријарха лежи највише у интересу самог цара, јер једино патријарх може обавити крунисање цара и тим актом легитимисати положај