Гласник Скопског научног друштва

Преглед лишерашуре 34]

С. Тројановић, Сретачка Жупаи њена изумрла ношња. — Прештампано из Зборника радова посвећених Јовану Цвијићу, поводом тридесетпетогодишњице научног рада од пријатеља и сарадника. Бео-

град, 1924, 4", страна 17.

Кратко, али овлашно и непотпуно, описао је г. Тројановић изумрлу народну ношњу из (Сретачке Жупе, једнога краја, који је, како каже, „због издвојеног географског положаја, а још више због непријатељског околног живља постао са свим самостална етнографска целина с карактеристичном посебном ношњом“. Говор је, изгледа, и ако то г. Тројановић не каже, само о празничној, стајаћој, ношњи; о свакидањој нема помена. Ако има и тога ваљало је рећи, јер се из текста не види. Свакидања и народна ношња, нарочито код женскиња, није увек једно исто. (О оделу деце, сем девојчица, за које вели само толико да „обично носе фес с испришиваним новцима и другим дрангулијама“, нема ништа. Коса и њено намештање је врло важан део ношње. О томе говори г. Тројановић само у неколико речи код мланесте (младе невесте). Међутим ваљало је рећи како је код деце, како код девојака, како код жена. Ни о коси код људи није ништа речено. Како је говор о изумрлој ношњи, ваљало је што рећи и о перчину, кога је било свуда у нашем народу, о коме се пева у песмама и о коме има и сад разговетних успомена, али који као да није био свуда једнак. (О облику перчина у једној тако затвореној области „с карактеристичном посебном ношњом“ било би врло интересантно знати бар нешто. Ни о бради нема ни речи. Оно што је речено о оделу девојака, мланеста, жена и људи не можемо контролисати; без сумње је тачно и, можда, потпуно. Рекли бисмо, међутим, да г. Тројановић није свуда довољан. Што тако мислимо видеће се из следећег примера. Г. Тројановић тврди да Сречани „гаће пре нису носили, а од скора су их одомачили гурбетлије“. Ако је тако, откуда је онда дошло име гаћњик, који тамо „праве терзије или плету жене од вуне“, и откуда је то да се тамо горњи део чакшира „где се опасује“, такође зове гаћник. У изумрлој ношњи Сретачке Жупе, кад већ није било гаћа, морало је постојати нешто друго што се звало гаће, па је од тога изведено име гаћник. То је требало разабрати. Врло је интересантно оно што наводи г. Тројановић да су, у старо време, свадбе бивале два пута годишње: с пролећа, око Младог Светог Николе, и с јесени, око Светог Ђурђа. Да је само још питао да ли су тада била и венчања, можда бисмо добили драгоцен податак за објашњење члана трећег Душанова Законика. Најзад, морам напоменути да би г. Тројановић боље урадио да није писао никакав Закључак, или бар не онај и онакав какав је написао. (Оно и није закључак, но нека врста коментара. То су, пак, тешке ствари и боље би урадио да није улазио у њих. (Слике су добре. Т. Р. Ђ.

Тих. Р. Ђорђевић, Упуство за прикупљање градива о ношњиу нашем народу. – Засебно одштампано из Гласника Земаљског Музеја у Босни и Херцеговини, Сарајево 1926. 8'", стр. 1—20.

Уважени професор Београдског Универзитета, г. Др. Тихомир Р. Ђорђевић, задужио је наш народ и нашу науку о њему и овим својим радом, који пружа главне методе и упуте за прикупљање градива о ношњи у нашем народу.

Колико велики значај има ово Упу ство за организацију научног рада на проучавању наше народне ношње, овде није потребно нарочито истицати, јер је познато, као што и сам г. Ђорђевић износи, да још ни из једнога краја наше (Отаџбине немамо ни потпуни попис народног одела и накита, нити имамо њихове исцрпне описе, па према томе немамо и не можемо засад да имамо ни њихову научну обраду. Од Ослобођења и Уједињења стекли су се сада бољи услови и за овакав рад на науци о нашем народу. Али с тим радом треба неодложно одмах и што више похитати, јер се под новим условима и приликама живот и материјална култура нашег народа брзо мењају, а нарочито су велике и брзе промене у народној ношњи.