Гласник Скопског научног друштва

92 Гласник Скопско Научног Друшлава 20

каноник у Печуху, дао је у нашем језику, ћирилицом, штампану књигу „Зрцало истине мед цркве источне и западње“ (Сл. 7), у којој је обазривим и благим речима кушао да ублажи верске спорове и да приближи католике и православне, па баш тој питомости треба, вероватно, захвалити чињеницу, да је то Пејкићево дело наишло на необично топао пријем у многим нашим крајевима (176).

Пешар Колендић.

ЕЕЗОМЕ. ТЕ ЕВЕВЕ РЕТАКЕ ВОСРАМ ВАКУЈС, АЕСНЕМЕОЏЕ РЕ 5ОНЈА.

Папз |е ргесбдеп! агнеје, Је П' Р. Којепа с, ргојеззеџг а Ја Еасине де рћуозорћје де ЗКорђе, (тање шп сћарше рагнсшегетепћ зутрајаџе де ГЉазфоте де Ја ИНсгаште уопсозјае аџ Ффх-зерНете зтесје. 1 ехрозе соттеле Је огсатпваћеш5 де |воћзе сафоПаџе еп Висане, дш сбајепЕ Коц5 Чез СбЈеџез де Ја Ргорасапде сафћоћаџе, опЕ квиза! а сјабћу Је зетђо-стоаје сотте Јапоше Иебгате сћех јез Ви|сагез сафћоћаџез. Папз ГехрозНоп дез ремреНез де сећ шибгеззап! тоџуетеле, Гашћешг 5'е5Е зрестајетеп! аЖасће а сејш аш еп Ки Је гергбзептапе Је рјиз ептћоцззазје, Је Бтете Регаг Восдап Вакас (1601—1674), атсћеубаче де Зоћа, аш паргшпа еп зегђо-сгоаје, рошт зез опашев Ђшетакег, Чешх опугасез де рз6ће: „Меа(аНопез 5. Вопауешџгае, Ко јез Босоциђла гагпи Цапја од Огајчђуа ОдКирЦепја бомсапзкоса 5. Вопауетиге Кагапаја“ (Коте, Ргорасапде, 1638) ећ „ВјасовЕгоушће пеђезко Магје Плмтсе Мајке Возје“ (Коте, Мопега, 1643).

Еп се афаш сопсете је ртепшег Че сез опугасев, М. Којепас сопзтаје аи! тертбезепје Ја ФадисНоп Фип Нуге ЊаНеп абиђив а Запе Вопаџепште, „Пемоје тедналоп зорга Ја Раззопе де! Мозђо Злотоге“ (ргепшеге 6д. а Мапгоџе, Зећап, 1480; Ваке а иншзе рктођабјетел! | ваоп Меп:зе, Сџегта, 1605); аиапћ аџ зесопа, 1 езЕ боајетеп! Ја адисНоп Фип оџугаде ЖаНеп, шение: „Тезого сејезје деЏа Фуомопе ф Мапа Меготе Мадте ф Гло“ (Радоџе, Тога, 1618) вег| раг шп амомзНп, Је Етете Апдгеа бејгопит.

(176) То Пејкићево дело дао је Далматинац фра Стефан Бадрић у латиначком издању као „Указање истине међу црквом источном и западњом“, Млеци 1745 и 1756, а после у Бабићеву „Цвиту“ врло често (О. ]. јебете, Во ЂђЊНостаћја Ттапјеуаса Возпе Зтеђгешеке 1, Хастеђ 1925, 15). Интересантно је, да је, још пре, један конвентуалац, фра Марко Кузмичевић с острва Галевца крај 1 хтео Пејкићево дело посветити задарском надбискупу Вицку Змајевића (1713—1745) и штампати га глагољицом (К. „тоћа!, Једпа сјасојеКка Кппста о газкоји 1е[оспе 1 тарадпе сткуе, Млепас М. 5. ПЦ, Хастеђ 1911, 84), док су православни калуђери фрушкогорских

манастира реагирали на ово дело расправом „Повћетв фазАКАЕНИа восточнана Н ЗаАП4-

м . АНЕПА ЦОКБЕН“, од које два рукописа, оба из друге половине осамнаестог века, има манастир Гргетег, како ми је саопштио Др. Мита Костић.