Глас народа

је чудо, кад изуста Србина чује, да брани тај језик који — ту му опет пресекоше реч а у жагору чуше се још ове речи: тридесет хиљада удовица гглачу на тај народ, па јошдаим сада деца уче његов језик!" Све би можда на том прошло било да не устаде други посланик Вујић из Суботице у Бачкој и у намери да стиша сабор, рече ово: „Ја имам приметити оној господи, која су протитивна, да се учи маџарски језик, да се бадава противе, јер се маџарски језик учити мора. Влада је маџарска наредила, да се у српским школама мора учити и маџарски језик, па кад нам учитељ у препарандији не научи маџарски, како Ее он томе језику учити децу?" Сад се опет граја диже. Посланик Панта Поповић из крајине пријави се да говори. Претседник му примећује да је доста говорено, а он додаје: Тридана, даотоме говоримо, па још не би доста било. Ја не признајем тај закон, који иаређује, да се у српским школама маџарски учи. Тај је закон донео маџарски сабор а не иаш. Имамо до душе и ми посланика на маџарском сабору, али бадава, закон је т*ај донесен, па кад они не могоше сами да израде, да се закон тај не донесе, јер их тамо мало има, ми не треба тај закон да признамо, иначе, ако ће нам Жаџари наше школе уређивати, онда боље да се разиђемо, па нек они све удешавају како хоће, Дође до гласања и већина би да се у преларандији не гчи маџарски језик, Овом приликом не можемо да не споменемо, дасу скоро сви посланици из крајине и Хрватске гласали да не треба учити маџарски. То је ето израдило маџарско разметање и њихово насиље. Биће дакле још и повуци и потегни док се стане Хрвацка с границом заједно поново са Маџариногађати; ето, ко шта ради све себи!

ЈЕСУ .113 СВИ ЉУДШ ЈЕДИАКИ? (Свршетак.) Сви смо ми једнаки, само су нам послови различпти, и то различити по радњи, а ие по важности. Један нише, друм оре, трећи копа, шије итд.; али у свету, у целини, колико важи писар толико важи и ратар. Извадјј из сата само једну м»лу чивицу — он ће одмах стати. Скини шеталицу— и ондаће стати. Еолико важи она мала чивица, толико важи и она велика шеталица, јер једно без другог не може постојати. Помислимо на прилику, како би изгледало ово: Сви се чизмари договоре, да не праве чизама. Шта би онда видели? Еавалир 1 ) један мето на главу цилиндар 2 ), обукао црн Фраг 1 ), испод њега беопрслук, на ногу црне чак1) Реч грчка, значи: коњаник, племић, кицош. 2) Цилиндар, висок округао шешир. 3) Капут.

шире, на руку стаклене рукавице, узбечио се па хода бос по тротоару 1 ). Шта би даље било, кад шеширџија не би тео правити шешире? Еад, на пример, слушкиње и путупџије не би хтеле доносити воду, онда би се могао овај случај десити: Барон' 2 ) Ротшилд 3 ) морао би сам узети крчаг у руке, па хајд на чесму. Тамо затече барона Сину 4 ). Ту би један хтео пре данаспе, но и други би хтео, паби се тако гурали и разбили крчаге, онда би се свадили, потукли, разбио би једаи другом главу, ту би требао ко брзо да заустави крв, али штаћемо, доктори неће никога да лече и бадава су Ротшилду 8000 милиона, он би морао умрети. Дакле ни без слушкиње ни без доктора, ни без паора и т. д. не би могао свет остати. Но шалу на страну. Било је заиста то време, када је један сталеж мислио, да може без другога живети. То је било у римско доба. Госиода судије, војници, попови давили су јако раденике. Ови се побунеиизселе на брег, који су звали света гора. Онда јебило то исто, што мало пре рекосмо. Госиода нису имала послуге, али ни занатлије нису имале зараде. На то је неки Жененијус Агрипа отишао и звао раденике, да сиђу доле, и да би их наговорио, ириповедио им је ову басну: Једаред се сваде руке и поге са трбухом. Руке и ноге кажу трбуху: Ми се толико мучимо и радимо, а ти седиш као дембел, иа једеш готово, нећемо више с тобом више да живимо, и тако руке не хтедоше метати раие у уста. Прође дан два. Црева истина почеше крчати, али и руке стадоше слабити, и да руке не макоше устма, све би пропало. Тим их је збиља и наговорио, те су сишли доле. Нека су дакле руке и ноге раденици, али и трбух није ништа друго. Он седи на једном месту, али опет ради, Бадава ти имаш дрва, кад немаш ватре. А трбух је све и огњиште и лонац и ватра. Ал од туда, што велимо, да смо сви једнаки, не треба изводити, да смо у свему једиаки, да сви морамо једнако добро јести, да се једнако морамо носити, једнако морамо мислити, једнаку ћуд шати и т. д., јер један је јачи, други слабији, један лењ, други вредан. Јак и вредан више раде и заслуже него слаб и лењ, више треба и да имају, дакле у томе треба да будемо једиаки, да колико ко ради онолико и да заслужује, и да има право свако, што год хоће радити и учити, а да може бити по томе све оно што и други може, укратко, да може свако своје среће 1) Тротоар, реч Француска, значи: стаза, лепо калдриисана или гаљунком посута. 2) Барон, долази од старе немачке речи бар значи: човек, за разлику од оних, које нису држали као људе, него као марву — дакле слободан човек. Сад се тако зову г шемићи другог реда. Први шајнижи је ред обичан племић, после долази барон, после кнез. 3) Ротшилд је Чивут и најбогатији човек у Француској. 4) Сина је Грк, онет богат спахија.