Глас народа

ГЛАС НДРОДА. ЖТ ЗА НАРОДНЕ СТВАРИ, ПРИБРЕДУ, ПОУКУ И ЗАБАБУ.

. Ј^даг народа" издази еваке недеље на табаку. — Дена му је на годину 3 вор., на осам меседн 2 Фор., на четир месеца 1 #ор. аустр. вредн. — Дониси се шиљу уредништву а претплата н огдаси администрацији .Гласа народа" у Нови Сад. Огласи наилаКују се од ретка оваких слова 5 нов. и 30 новтаћа за жиг сваки пут.

БРОЈ 37. У Н0В01Е САДУ ; У НЕДЕЈВУ 16. СЕПТЕ1БРА 1873. ГОДИНА III.

ПОЗИБ НА ПРЕДПЛАТУ. На измаку друге трећипе године и удаску у иоеледњу треИииу повивамо све пријатеље овога листа да понове своју предплату са једном Форинтом до краја ове године; дужнике оиомињемо да иошљу свој дуг, мало је на дугу али и тај мади дуг убија лист као што је ,,Гл. Народа" НриЈатеље листа молимо да нам скупе нотшх претшгатника, садсесвет малооновчио, шат Ее имати коју пару и за умну насладу и поуку. Новпи се шиљу ..Адмипистрацији Гл, Парода" у Н. Сад, најбоље поштанскомупутницом. Турска вилајетска власт забранила је ирелазак листа у Босну — шат ће пријатељи листа знати га и иначе добити. Уредн. „Гл. Народа."

НАШЕ ЗАНАТЛЖЕ. Још мало, па неће више нико веровати, да је »занат, златан алат". И да неслушамо, како се наше ванатлије жале на тешко време, опази ли би нањима да јако опадају. Мало која година, да се којизанатлија не лаЕа каквог другог рада, којим мисли да Ее што више привредити моЕи.То је по себи добро, јер човек не треба упоно да натеже са својим занатом, кад веб не иде напред, или из предрасуде да се стиди латити се другог посла, почем није и не може бити стидно, привређивати радом себи и својима поштен ужитак. Ово 8ло, што опажамо данас у нашем 8анатдијском свету, дошло је, чини ми се, отуд, што нам народ није корачао с временом; што нијеувидеода седруштвени живот меља, а с њиме наравно се мењају и друштвене потребе. Занатлије подмирују те потребе па кад се која од њих промени опадне или постане излишна, то наравно мора пропасти и онај занатлнја, који обавља тај рад. Узмимо ва пример само два

заната, који су у нас Срба јако заступљени, кожухарски и опанчарски. Бад је сваки, осим такозвани пургера носио кожух, кад су се и жене српске њине одевали, кад су кожњи грудњаци били у свакој кући, онда је да богме могао радити и живити кожухар. Данас веЕ више није тако. Сирова се вуна с коже данас преде с великом хитрином у макннама и тка с парном снагом исто тако брзо. То чини те је вунено предиво ојевтинило, место коже која се данас чини, и за сто других потреба обрађује, устостручио се увоз јевтинога памука. Чоха с памувом постављена, даје и лепшу и здравију ијевтинију одеЕу, него што је кожња. Ето ту је узрож што се ^ожух мадо по мало губн у народу, а кожухари мало по мало пропадају. Да су наши народни учитељи (ту разумем и свештенике) завремена опа8или овај прелаз, многи пропали кожухар, радио би данас други занат и имаоби пуну куЕу. Да видимо сад опанчаре. Са мадо новца, кадшто и на веру, купи се по која учињена кожа, што је боље, носи се у Фабрике. Та рђава кожа није добро ни учињена и ако се лепо црвени, јер кадсеокваси, омекша као хартија, Таква јадна кожанатеже севлажна и прави се од ње нека јадна обуЕа; јаднавато што је добра само са суху ледину. Еако доре накамен искваси се, можеш је бацити. Овакву обуЕуносе нашн опанчари свако јутро на пијацу. Еалуп несмеју да скину, да се не искриви обуЕа, те тако цимају оно дрво сваки дан овамо и онамо. Еоме потребује обуЕа, тај Ее наЕи мајстора, није потребно да му се носи на ноге, али оваку обуЕу, да како, треба наместити, док се то код нас тако чини, док се наш опанчар убија, носеЕи свако јутро свој еспап напиЈацу и седеЕина ветру, на киши да прода по који пар, обра^ује се данас кожња обуЕа у велнко с иакннама, и то тако, брзо, да једна добра макина ва дан сашије више него што обуЕар ва читавугодииу руком изради, и таква готова обуЕа долази у трговину. Истина је она скупља, скупља три— четири пута, али је десет пута јача и 8ато ипак јеФтинија. Још коју годинупа Еесе и последњи економуверити да је ова обуЕајевтинија в здравија, почем не про-