Глас народа

~ \ ГОДИНА IV.

Излази еваке недеље Т1 ТГ I П ТТ ■ тл П ТГ I Цена је листу: на читавом табаку. I ЦД! II Д 1111 П Д на годину 3 *ор. Дописн шиљу ее уред- I II 11 I П П Г I I II П ш осам кесецн . . 2 . ништву , а претплата и Ј| ^ Ј_ |Ј Ц | ЈЈ /I на четвр меседа . 1 . огласиА.ПајевиЂууН.Сад. П за Србију годишње 4 ж ЛИСТ ЗА НАРОДНЕ СТВАРИ, ПРИВРЕДУ, ПОУКУ И ЗАБАВУ.

ЗА ОГЛАС1 ПДАћА СЕ 5 НОВЧ. ОД СВАКЕ ВРСТЕ И 30 НОВЧ. ЗА ЖИГ СВАКН ИУГ. ЦЕНЕ СУ ЗНАТНО НИЖЕ ЗА ОН* ОГЛАСЕ, КОЈИ ШТО ЧЕНШЕ ИЛИ У ШТО ВЕВЕМ ОБИМУ ИЗЛАЗЕ У ОВОМ ЛИСТУ.

НАШИМ СВЕШТЕНИЦИМА. I.

Сваком народу урођено је чуство вере. Сваки народ верује у неку недокучну силу, која светом креЕе, која ведри и облачи, која влада зрном нешчаним тако исто као и човеком, круном васијонском. Нема сумње, да је од свију вера хришћанска најбоља, најразумнија. Перзијанци вероваху у ватру као у бога. Мисирци обожаваху роду, мачку и бика. Грци и Римљани вероваху у стотине разних богова. ХришЕани верују у једног јединог бога, у једнуједину нриродну силу, која владацелим светом. Српски народ, кога је нрирода бистрим разумом одарила, схватио је, да је хришВанска вера најразумнија, па је на скоро по доласку своме из зататранске домовине своје, из Воже, иримио ту веру, крстом се прекрстио. Време. када је народ српски хришЕанску веру примио, може се назвати најодсуднијим у животу нашег народа. Народ је био поцепан на делове, на разне жупе. Ј свакој жупи владао је поједини жунан оделито, засебно. Није ту било јединства и слоге, на против било је раздора, неслоге. Тада почеше апостоли Христове вере ову у народу нашем проповедати. Па чему учаху они наше нрадедове ? Они их учаху међусобној љубави. Заиста ако и коме, Србину је наука та од преке нужде била. Србину, који је са међусобне мржње, са неслоге ио целом свету на глас изашао. Хришћанској науци дакле има се доста захвалити, што је Срнство под Немањоми Душаномујединило се, јер да их онаније ублажила, да имона није срца љубави братској нриступнијимаучинила не би сва сила Немањина и Душанова у томе успеха имала. Када је Србин већ једаред православној науци хришћанској у срцу своме места дао, када му је она за-њ прирасла, тада није било силе земаљске која би је могла отуд ишчупати. Зар није римски папа толико пута на Србе наваљивао, да се одрекну своје вере и свога закона тедапримелатинштину?

Али му узалудна беху сва усиљавања. А шта је Србе одушевљавало, када се борише противу љутога душманина свога, иротиву Турчина? Зар није поред народности и вера српска, вера православна?Пакадаје Србин Турчинуподлегао.кадамујеТурчин разорио државу, када му је поналио села и градове, када му је одузео све, што му је могао одузети, шта је тада још заостало несретном Србину, где је он тражио мелема своме болном срцу? Тражио га је далеко од друмова и богаза, далеко од селаи градова, тражио га је у горици чарној, где но се у ненроходној шуми крије самохрана црква, где но је заостао у непознатом горском кутићу по који свети — самостан. Ту је Србин крадом долазио, ту је слушао српске свештенике, појао је свете црквене песме, молио се своме српском богу, да му опет ниспошље боље дане, бољу срећу. Свештеник срнски је у најцрње, у најнесретније дане уз народ био. Он га је тешио, он му ране ублажавао. Да је Србии у те несретне дане вером преврнуо, да је он нрешао ма у коју другу веру, зацело би га до сад нестало или бар не би то био што је сада. Шта је од оних Срба, који примише веру Мухамедову? Они говоре српски, и не знају друга језика, они се држе сриских обичаја, они су по народности својој прави иравцати Срби. А да ли се они држе за Србе? Реци којем мухамеданском Србину у Восни да је Србин, па ћеш видети, како ће се разјарити и како ће те уверавати, да је он прави Турчин. да је он Туркуша, као и онај који се родио усред Натолије, у Азији. А шта да кажемо о оним Србима, који су прешли у католичку, у латинску веру? Држелионк себе за нраве Србе, за таке исте каква су им и њихова православна браћа? Никако! Иониседрже за нешто друго. Они се називају Шокцима и свакојако друкчије само не Србима. Православна вера је дакле тако рећи Српство одржала. А ко је њу одржао, ко је увек био нај-