Глас народа

114

I' Б1'0Ј 15.

,Г Л А С Н А Р 0 Д А.

ГОДИНА ТТ.

Отац Навлов беше еванђелички (и.г' као што другачије кажемо: лутораиски) свештеник у реченом сеоцету Еобељарову. Иу нассезна, да су еван^еличчеи свештеници од вајкада на гласу са своје учености и наиредности. Такав је био и отац ШаФариков, такођер ио имену Павле. Од уста је својих откидао, те свог сина на школе давао. Најпре га је код куће учио и у срце му улио онај свети жар и љубав, да пази и милује свој језик словенски. да срцем и душом л>уби свој народ. Павле Јосиф ШаФарик бејаше још из малена дете бистроумно. Отац му. но седмој му годиници : покаже абецеду (слова и гласове) старог иемачкога писма, а за тим он сам, право реПи, играјуЕи се, научи читати; за годину дана по томе про| читаобешееву у накрст библију. За тим одведега отац у оближњу варошицу Рожњаву, где изучи гимназију; после оде у Кежмарк, и тамо за пет годииа дана докона науке, или кб што су онда звали, ш к о л е л а т и н с к е. Добре школе, добри учитељи учинише, те од Павла иза!)е добар ђак, честит и ваљан младић. У то доба беше у Нешкој на глас изашао славни Јосиф Јунгман, који иоче будити у браће нам Чеха обамрли језик народни и књигу чешку, башкао оно у нас, мало за тим, Вук СтеФановић Еараџић. Казивање о језику чешком, у новинама „Гласатељу" (год. 1803.) распламти у млађаном Навлу још и већма љубав к свом језику народном. П он стане купити и ирибирати народне иесме словачке и друге народне умотворине. и изда их на свет под именом: „Татранска вила с лиром словенском" (год. 1814.) и „Песме еветске народа словачког у Угарској." Осим тога нанишерад спомена „III т е д р у (бадњу) в е ч е р н а с м р т своје миле мајке"; несмом овом покаже он велики и заносни полет мисли, а уз то и велико знање и познавање свога језика матерњег. 'Гим првенцима свога рада књижевног изашао беше Павле Јосиф ШаФарик на глас у свом маленоме народу словачком. Али јеПавлетежио зашто већом науком. Срећа га иотера, те како науми и сам да буде свештеник. добкје нешто мало стипендије, и оде на велику шко.п (универснтет) у Јену, у Немачкој; та је велика гакола била онда у лепом гласу и мал'-не

ирва у свој земљи немачкој. Ту прибере он науке велике. Осим других нозна се тамо с потоњим славним родољубом и књижевпиком Фрањом Налацким. и дан-данашњим, међ првима, вођом братскога нам народа чешкога. Осим другог свог нрипремања за радкњижевни испише тамо из рукописа мученика чешког Јана Хуса, што му требаше, и у кратко сиише (немачки) „Кратку историју књижевности свих језика словенских." Након две године дана врати се из Јене у Чешку, у Златни Праг, где се нозна и спријатељи с првим људма књижевницима чешким: с Добровским, с Ханком, с Јунгманом и с многим другима. Из Златног Прага оде у Пожунна буде учитељ и наставник младоме господичићу Владиславу из Кубиња, сину вицишпана Липтовског — илроведе ту, кб што сам говораше, најсретније данеживота свог, у друштву с нобратимом својим Палацким, са славним свесловенским песником Јаиом Коларем (који написа књигу о узајмици свесловенској и дивне песме у књизи „Кћер Славе") и с братомсвојепотоње жене Карлом Амброзовим. Док је у Пожуну живио и, каошто рекосмо, учитељевао — учио се и сам много и много, попуњавао је науке, што је боље могао; особито се дао био на изучавање науке о језицима. А много је, богме, и на писмеио стављао и на свет издавао. У то време нодигла се у Новоме Саду српска гимназија.Каопретога, на и у то време, у Сремских Карловцих — тако и овде учитеље су Србљи позивали то испрва из Гусије, то синове других сродних племена словенских, ионајвише иак Словаке. Од Србаља мало ко се давао на велике науке — мало ко се и м о г а о на то давати, и ком се могло те био на великим школама, а он је иосле ишао ил' у вармеђаше (ко је немеш био), ил' у фишкале, у калуђере, у владике, ил' бар у нопове: за мучно звање учитељско слабо се ко од Србаља отимао. Новосадском владици Гедеону Нетровићу та част је (а од чести и митрополиту Стевану Стратимировићу), што патронат српске гимназије новосадске месеца маја године 1819. изабраза проФесора и постави за директора тој гимназији Павла ЈосиФа ШаФарика, (СвршиБе ге.)

ЕАКО СЕ МОЖЕ САЧУВАТИ ОД РЕДЊЕ. ОСОБИТО ОД БОГШБА.

Редња зове се свака ока болест, која ухвати много људи на један нут, па ако и мори, каже се помор; тако је: куга, колера, срдобоља, тиф , богиње и друге вре.те осне. тако је хладна грозни-

ца, велики кашаљ. грБОница. грина н друге. Неке су редње незнатне и .чаке, а неке су врло жестоке и онаке, и силне људе уморе. Од свију редњи богиње су биле, а и данас су једна од најстрашии-