Глас народа

БРОЈ 18.

У НОВОМЕ САДУ, 5. МАЈА 1874.

ГОДИНА IV.

Излази сваке недеље на читавом табаку. Дописи шиљу се уредништву , а претплата и огласи А. Пајевићуу Н. Сад.

ШС НАРОДА.

Цена је листу: на годину 3 Фор. на осам месеци . . 2 . на четир месеца . 1 „ за Србију годишње 4 „

ЛИСТ ЗА НАРОДНЕ СТВАРИ, ПРИВРЕДУ, ПОУКУ И ЗАБАВУ.

за огллсе пдапа се 5 новч. од сваке врсте и 30 новч. за жиг сваки пут. цене су знатно ниже за оне огласе, који што чешпе ији у што веием овиму излазе у овом листу.

НАШ општински живот.

III.

Наш иарод није се толико умно развно, да иознаје како ваља дужности, што их на се мора примитиудруштву сваки појединац, па да се друштвом ностигне оно, на што човек имаде права од природе, а то је: да 1е срећан, задовољан и да се развија. Ал' није то друкчије нисдругим, на и најобразованијим народима. Данас нема на широком свету народа, што би му већина чланова познавала тих дужности како ваља. То се има приписати томе, што језгра, маса свију народа још никако не мари, нити уме мислитн. За то велика веПина данашњега људског друштва, не схватајући праве и нотнуне цели и задатка друштва, схвата само једнострано користи, што их друштво ваља да пружа човеку. Велика веВина људи непрестано још мисли, да је сва срећа и задовољство човека само у томе, кад је подмирио своје телесне нагоне и безбројне жеље и страсти. А чије се мисли крећу у границама. које једва надмашају границе мишљења развијенијих животиња; ео сматра, да је постигао највеНу срећу и блаженство, кад је задовољио своје телесне нагоне и страсти: тај нема друге бриге до о том, како Пе доИи до средстава, којима Ее иодмирити своје телесне захтеве. Па ипак нема данас у Јевропи тако дивљих, тако сурових народа, да не би осеЕали и неке друге нагоне, неке друге потребе, што су много узвишеније од потреба и нагона телесних. Сваки човек, ако већ није огрезао у суровости зверској и зверском дивљаштву, осеПа, да га нешто гони да говори и да ради само оно, што не одбацује, чему се не противи разум. Тај невидовни нагон, то је она искра у животном пламену човековом. која га разликује од дивљих зверова и која је једини чврсти трмељ правог човековог друштва. Тај виши нагон, нагон је наравствени. морални, који захтева да чинимо онако, како наш разум, како разум друштва за добро налази. Па за то, што у природи човековој леже оба ова нагона, за то и не

може бити речи о иравој срећи, о правом задовољству човековом све дотле, докле се не задовоље оба ова нагона. Да је то баш тако, уверићемо се с места. Јзмимо човека, који је учинио нешто, што се не слаже с разумом. Ко ће рећи, да је тај човек задовољан, да је срећан после тога дела, ма да је подмирио своје телесне нагоне, и ма да не мора стрепити за своје дело од гоњења судског? У тренутку, кад је учинио дело, говући својој страсти, својој необузданој себичности, мож" да; али „брзо долази кајање". Да само подмирење телесних потреба још није оно, што се зове човекова срећа изадовољство, видн се и отуд, што човек губи мање више и саме телесне захтеве, кад је учинио нешто против разума, против вишега свога нагона. Којеручао, ко снавао слатко, кад га је „савест гризла"? Колико је људи, којима растерује „зла савест" небројене ноћи санак са малаксалих ве!)а? Јесу ли ти људи срећни, ма се каљужали у проклетом злату, за које се — срам нек нас је — може купити данас све? Јадници, несрећници су то. —Тојејош срећа, да прскају у најдубљој унутарњости човековој божанске искре, које осветљују мрачну гудуру, што се по њој витлају грозне хавети телесних страсти, те можемо мимо њу да про1јемо, само ако нас је воља! Јер да ннје тих искрица у природи човековој, да није у њој вишега човековог нагона; јадно би изгледало најмилије чедб нриродино — човек. Из свега, гато рекох, јасно је, да јенравасрећа човекова и човеково задовољство, што га може постићи само живећи у друштву. само она срећа и оно задовољство, што га човек осећа, кад је задовољио подједнако оба својанагона. У складности између телесних и наравствених нагона је право блаженство на земљи, блаженство, којим иас теше тамо нспод зелена бусена над нашим костуром. Али је исто тако јасно отуд и то. да су дужности човекове у друштву врло велике и разне, каоштоје грдна и разна корист, т. ј. нраво што га у дру-