Глас народа

БРОЈ

бд.

„Г Л А С Н А Р 0 Д А."

ГОДИНА IV.

гом — има више људи у свету, што се не зову госиода редактори па опет једу леба. За то молим старе пријатеље своје, који ми скупљаше претплату на, књижице моје и на „Глас народа" а и нове пријатеље, који би ми то хтели бити, да се потруде, да претплатника што више буде; али таких, који неће држати лист из моде, или за то што несме да се замери оном, који лист издаје, да га кадгод неошине у листу; или, који Ие ређи: та Панта је добар мој брат, не треба ми јшст његов, није за мене; али мој јечовек да гамало испомогнем, не— таких претплатника,'којима ће први ветар капу на другу страну окренути не треба ми него таких, који ће рећи: но то вреди, нежалим што плаћам — сталних претплатника молим иријатеље моје нека ми накупе, а тихће наћи највише међу вредним занатлијама, орачима и копачима, међу потиштеним учител.има, питомим свештеницича и поштеним трговцима нашим. Тих ради и дигао сам се на посао с пером; високоучена Господа имају и друго шта читати. Сталних претплатника дајте дакле уреднику да и рад његов сталан буде. „Гласу народа" бићу дакле сам издавалац и

уредник. Власништво остаје и надаље „задрузи за народну штампарију. Лист ће излазити сваке недеље на табаку ко и досад. Цена му је 3 Фор. а. вр. на годину, 1 ф . 50 н. на по године, 1 ф . на четир месеца. Претнлата се шаље унапред под адресом: Панти Поповићу уреднику „Гласа Народа* у Нови Сад. Наручбине без новца не важе. За састав, за уредно одправљање листа и за све у опште, што се листа тиче, бићу сам одговоран. Ту неће бити изговора на експедитора на администратора и т. д. него чим што Фали. ту се одмах зна: то је уредник крив. Помоћ у радњи на листу примићу од сваког, који би што према цели листа писао и награђивајући је, ако узмогу, новцем, ако не, леиим речма, но толико имам приметити, да ћу сваки састав по калупу листа дотеривати. На свршетку још ово: Влага нисам никад ни имао а што сам имао нестало је, да видим дакле шта је од пријатеља! У Новом Саду 1. септембра 1874. Панта ПоповиЂ уредник „Гдаса Народа."

ДРУШТВА. ШТО ВАТРУ ГАСЕ.

Ио великим варошима у страном свету постоје ; већ одавна а у новије доба склопила се и у на: шим храјевима, нарочито по већи вароши, као у Новом Саду, Сомбору Панчеву и т. д. друштва што ватру гасе, па и друге мање варопш или већ имају или се спремају да начине такова друштва. Овоме послу, свако, ко хоће да се човеком зове, само се радовати може. Гледали смо како се у ме| сти, де нема тога друштва ватра гаси. Ако синаI шао кога да воду иоси на ватру, ту нема коња код | куће. Добијеш ли коње и кола, нема бурета. Па саставиш ли и то троје, нема воде. Бунар. штоје у авдији, де ватра гори испразнио се, а и споро је вући из њега. Жури у десету кућу, и док си се вратио, ватра ил се сама од себе стишала ил је даље заватила. На једном крају села горе а на другом и не знају; црквењак отишао на свечаре па од вике гостинске нечује ништа, а добошар заспао, да га једва пушком пробудиш. Почела су већ и звона луиати и добога ударати, али људи изтрче само из авлије, запитају де је ватра, на кад им се рекне, де је; одговоре: е то је далеко од наси легну спавати. Сережани општински терај у људе на ватру, али их нико не слуша. Траже кнеза да заповеда; али ко ће овогнаћи, кад има дванајст бирцуза у селу. Па и ко оде на ватру, он бацинеко-

лико каблова воде на њу или расчепрка вилама неколико пута ватру, па стане па гледи како лепо горе. Ту не помаже световање ту не помаже псовка; у Граници су солдати пушкама људенаватру терали и опет ништа хаснило није. Напротив на ватри многи је ОФицир звезде изгубио. Еао човек, који племенитија чуства има љутио се на нехатост људи тако, да је сам својом руком бијо оне, који неће да гасе, али с тим је и он готов био. Тенемарности ретко је де наћи код ватре као у нас. Но како је то друкчије, де има друштва што ватру гаси. Чувар, кога друштво плаћа, дан ноћ пази неће ли се ватра појавити и ома барјаком на торњу и дувањем у рог огласи де је ватра. Коњи кола с водом и ширицаљкама, што воду у облаке бацају, све је то у приправности. А људи, како ће они? Еако ће кад у друштву, што ватру гаси, има занатлија трговаца и госиоде, па сваки има свога посла? Аја, кад ватра гори, ватрогасац нема свога посла. Пекар баш замесио лебац а оно зазвони на ларму. Тај не размишља, отреса руке од теста, зграбио свој алат за гасење, бацио шлем на главу, јер нема каде друго одело да облачи по чему севатрогасци распознају, те трчи; ковач, таман стао ногом на меове да прави ватру, а споља повикашо в а т р а, и ено га где лети

а?4