Глас народа

и гроба, — па зар да се и ту и једна така притворица иађе, који своме и народном добротвору целиваше гроба зар јудиним целивом, и који можда још под окриљем Савинога духа кусаше његова подушја зар са црним умишљајем издајства свога рођенога народа, а Савиног узор — љубимца! ? Та и од саме иомисли на оваку могућност мора се човеку згрозитиТа зар није Савина мисао била та, да подигне, да умножи народу своме верне чуваре, врле борце и браниоце правде, чисте народне челик — карактере, и уз то носиоце нраве народне просвете, кад им у место мача, пушке и џебане показа на књигу и иросвету, давши им сретства за њихово свестрано образовање, те тим као да им рече: „овим ћете победити знаком"! Па зар може за те Савине па и народне узданице бити што светије од народне просвете; да ли могу они другим чим боље оправдати своје име Србина и Савиног нитомца, но тим, што ће оружјем бодрог развијеног духа и џебаном облагорођене своје душе

на све стране крчити пута народној просвети, и подизати је од најпоузданијег темеља, од народне школе, на прибирати, било иосредно или непосредно, све услове за то, да ни једно место, где Србаља има, не остане без своје добро ^уређене и добро снабдевене чисто народне школе, да најносле ни један Србин у месту не остане без народне наставе, без оружјанародне просвете. Па да л' је најпосле та школа својина онога народа, који знаде вазда листом мрети „за крст часни и слободу златну"? Па ако је то његова својина, зар да сад ово племенитије а и поузданије и управо човечно оружје нанусти да га хрђа једе; зар да се Србин на овом пољу просвете-човечности и знаности не подичи са светлим својим оружјем, са дичном и сјајном својом народном школом; зар да баш то најпоузданије оружје веЕ у коров баца; зар му снага усахнула; зар му јади и невоље око помутили; зар му срце охладнело; зар му душа ваВ клонула; зар он није веБ више јунак!?

Ц Р Т И Ц Е И 3 И С Т 0 Р И Ј Е. од Светозара СавковиЂа. БПТКЕ КОД САЛАМИНА И ПЛАТЕЈЕ,

Јелини су још онда, када се Леонида код Термопила наместио се, послалибродове, <моту своју северу. да код североисточног предгорја Јеувеје очекује Перзијанце, да са сувоземном војском свезу одржава, те да јој се нађе на невољи. Изме^у обе Флоте, између јелинскеи нерзијске до|је до окршаја, и Јелини, ма да много мање лађа имађаху, ипак се одржаше на бојноме иољу, тако да битка не решена остаде. Кад се Перзијанци упуте Атици, повуку се лађе јелинске југу, па се наместе близу острва Саламина. Колико је јуначка смрт Леониде и његових триста Шпартанаца Јелине распалила и на борбу противу азијатских дивљака подстакла, ипак сада, када се стотине хиљада душманске војске приближиваху, страва подузе мало и велико. У невољи својој обрате се пророштву, свагдањем саветнику своме. Пророштво казиваше: „Ворите се иза дрвених зидова!" Какви су то дрвени зидови? Атињанин Темистокле, човек бистар и јуначан, саветоваше, да сеАтињани склоне на лађе и да се са ових боре противу Перзијанаца. Тако се и учини. Старо и младо, мушко и женско склони се на лађе, остављајући куће и светилишта, земљу и гробове својих отаца. У табору јелинскбм нешто се ужурбало. Војводе јелинске збор зборе. Ни како да збору краја учине. Ни како да се сложе у једној мисли, у једном смеру и плану. Шпартаици и остали Иелопонижани, не имајуБи довољно осеПања за заједницу и оишту слободу свију Јелина, хтедоше да оду од Саламина, те да бране самојужну Грчку. Атињани а на челу им Темистокле доказиваху

да Нерзијанце ваља дочекати овде код Саламина, јер акосесадјелинске лађе рази!)у,тоће отићи свакасво= јој кући, и онда ће Перзијанцима посао олакшанбити. Шпартанац Јеврибијад тако се ражести на Темистокла, да палицом на њ замахне. Темистокле му мирно рече: „Удри али слушај!" Један Коринћанин говораше:„Ви Атињани и немате гласа у овоме збору, јер немате отаџбине!" Темистокле одговори: „Наша је отаџбина на наших двеста лаЈја, којезаједно са нашим мишицама нудимо нашој браћи. да од њих употребу чине ради обране заједничке нам постојбине. Ненрихваћате ли наше понуде, ми ћемо окренути наше лађе пут Италије, па ћемо тамо наћи нову постојбину!" Ове речи учине утиска. Пелопонижани се реше да остану код Саламина. Алиштојеодсудни дан ближе долазио, то је и одважност њихова мања бивала. у очи саме битке скупе се војводе опет на абор и договор. Опет већина би за одлазак од Саламина. Темистокле их свом својом речитости не могаше од тога одвратити. За то науми латити се другога средетва. У сред препирке оде неприметно из скупштине и пошље највернијег слугу Ксерксу, краљу перзијском, поручујући му, да Јелини хоће да се рази|ју> нека их дакле за времена нападне, јер их <:коро неће све на окупу наћи. Ксеркс помисли,да му је Темистокле пријатељ и одмах заповеди својим лађама да обилазе Јелине, те да их са свију страна опколе. То је Темистокле и хтео. Он је знао, да ће Јелини у теснацу између Саламинаи копна лакшепобеду одржати, јер Перзијанци неће моћи своју снагу развити.