Глас народа

ЈЈРОЈ. 37.

Ј НОВОМЕ САДУ 14. СГЛТЕМБРА 1875.

ГОДИНА V.

Излази сваке седмице на читавом табаку. Претплата, огдаси и доаиси шаљу се уреднишву „Гл. Народа у Н. Сад.

ГЛАС НАРОДА

Цена је. листу: на годину . . . . 4 Фор на по године ... 2 „ на три месена . 1 „ за Србију годишње 5 .

ЛИСТ ЗА НАРОЛНЕ СТБАРИ, ПРИБРЕДУ, ПОУКУ И ЗАБАБУ.

ЗА ОГЛАСЕ ПЛАБД ОЕ 5 НОВ. ОД ОВАКЕ ВРСТЕ И 30 НОВЧ. ЗА ЖИГ СВАКИ ПУТ, ЦЕНЕ СУ ЗНАТНО НИЖЕ УА ОНЕ ОГЛАСЕ КОЈИ ШТ'0 ЧЕШИЕ ИЈ1И У ШТО ВЕћЕМ ОБИМУ ИЗДАЗЕ У ОВОМ ЛИСТУ.

ПИСМО 113 ЗЕМЉЕ УСТАНИЧКЕ.

Скоро сваке веће иовине послале су по једнога човека у Херцеговину, да им отуд дописује шта се тамо догађа. Један такав дописник писао је своме листу иисмо о томе како је после пада манастира Дужи прошао. Из тога иисма извадиЕемо она места, која се односе на земљиште и на народ, који тамо живи. „На путу из Дубровника у маиастир Дужи, пише номенути донисник, имао сам непрестано верати се по брдима. Ако је иењати се на брдо било теретдо зла бога, то је спуштање тако да врат сломиш. Час се мораш иењати на стрмен као тороњ, час спуштати кроз пукотину, из којих је зинула провалија, да те прогута; тамо шиљкодшт камен, овде испречено дрво, чини те више се пузаш него што идеш или се спушташ Кад сам низ брдо спустио се доле сав сам скроз взбоден био а аљине на мени сами дроњци. Кад смо се са првога брда сиустили дошли смо на стари друм, који води из Требиња у Дубровник, па, кад смо и тај иут прешли, онда нам је ваљало наново горе доле докле недоспедосмо до обронка онога брега, који дели Сливничку долину од Требишничке. Сваких сто корачаја морали смо застајати да се одувамо. Припека сунчана, за какву се незна у пределима одаме сам ја, (дописник је из Беча) притисла нас, дакћасмо од жеђи. Својевољци, који самном идоше понеки пут тако клонуше, да сам их могао само тиме даље кренути, што сам им рекао, да недалеко има извор. Наиђосмо већем на устаникеи добисмо воде, а сувише из 'азбиие једне изађе жена и понуди нас грожђем. Нека јој је иа дику,Једва је нагоних да прими 2 десетака за грожђе. Бода, коју добисмо ударала је, али је ми писмо, као да је са најбистрија извора." Дописник описује исти пут нриповратку изДужи управоприбегству отуда. 4 сауата, пише,трајало је бегање. Устаници кривишеједан другогзбог губитка, па и добровољци неосташе на миру. ТриФко Вукаловић слеже на сву вику устаничкусамо раменима, хотећи тиме казати, да то није ништа необично у једноме рату. „Ја замолим, наставља дописник. Букаловића, да ми даде вођу на иуту и он ми га даде. На путу упусгим се с вођом у разговор, Вођа мој беше из Изволовице поред Требиња, зваше се Н и к о л а Патица и беше имубан раја Ои ми рече: „КуЕа моја спаљена је, марву су ми Турци отерали. жену

ми убили сестра женина побегла је и незнам куда, дете мије у тазбини у Главском. Изгубити, господине, немам ништа више. Ја и сви ми бориЕемо се до последње капи крви." Пред Јековом. де нузгредна долина једна спушта се у Сливничку долину пуцаше са. брда на Фесједног добровољца, који нам се придружио. Вођа повика на стражу на брегу и ова се поправи и иусти нас на миру. После иет часова прнспесмо у Сливницу. Никола Патица био је у Сливници добро познат. Он нас одведе у једну ку|ју. ДомаЕина не беше дома, а жена му се мало поплаши од руље, но кад јој Иатица рече, да смо ми добровољци и да идемо да још другова у иомоћ доведемо даде нам и воде и млека и нехтеде ни новчића нримити. Међутим се свет искуиио, да види шта је те нас опколи питањем Ја се у томе окренем домаћици, око које стајаху деца њезина. Два дерана, исто тако прљава каолепа, беху ионос материн. Јаих даривам сребрњацима. Поред домаћице стајалоје живо, младо девојче, са више косе на глави него што десет варошких дама заједно имају, са два црна ока из којих је вирило љубопитство угушивано стидом девојачким, На питање моје ко је то лепо девојче, одговори ми домаЕица: „II то је моја." „Ти би јој могла пре сестра него мати бити," упадох јој у реч. Красна домаћица разумела је комплименат, и насмеја се полугласно и доброћудно, а у очи нам иадоше два низа бисерних зуба, које јамачно није у животу четкица дотакла. Ја запита домаћицу, како се зове, она ми усгежући се одговори: „Марија", „али како се ти још зовеш, занитах јеја, даље. „Марија ТриФковић," беше јој одговор, али одмах ме и занита; „а што ти то распитујеш." — „За то што си нам воде имлека дала, па би ради знати, коме остајемо дужни". — Е маиите сетога, одговори брзо домаћица инађе се у послу. Један сахат но томе нриспедосмо у Главску. Овде се путеви деле. Један иде даље долином а други се пење преко брда аустријској граници. Пре ношто смо последњим путем пошли, сврнемо у једну кућу у Главском. Ту се ја напијем воде, а међутим изађе Патица на поље и врати се са тако лепим дететом као да је намоловано, по томе однесе дете и сит га се наљуби. Од друштва из куће дознадох, да је то Николина мала сиротица. Беше то призор, који ти