Глас народа

306

шите јад несрећне рајо, еиротдња ће свој лебац дати. Неуздате ли се у ваша малби невешта уста, иоведите најбедиију сирочад ив свога места са собом. голо, босо, гладно и боно, нокажите руком на њих и реците, сто пута

је беднија сирочад рајина. н зар ће бити срца да се не емилује? Матере и сестре! Ерените се, тако вам српског имена. тако вам деце. браће и сестара ваших! Једна српкиња, мати шесторо несастаране децв.

ЕАЕО РАТУЈУ ХЕРЦЕГОВДИ.

Многима је чудо што се по новинама јавља даје ногинуло сто и толико Турака а тек неколико Херцегована, но и да неспомињемо да, кад бигинулотолнко Херцеговаца колико и Турака, да оних нрвих веВ досада не би ни било, навегаЕемо једно писмо једнога Чеха, чешкоме листу једном, из кога се даје увидити зашто Херцеговаца негине толико колико Турака. Писмо то гласи: „До јуче после подне нисам, Бога ми, знао шта ће то ређи ратовати по брду и врлети. Ми лежасмо прикривени по гудурама и провалијама, које су се успеле небу под облакена друму из Еотора у Требиње. Јављено нам је, да ће туда проћи једна чета турска, која прати многоране, што но Херцеговци веле, тајина. Ми добисмо заповест, да томенапут станемо. Брда над путањом, куда Турци морају проТш, страшно су испроваљивана. Милина и етрах те иодузима кад ногледиш на те горостасне пукотине, иза којих стојиш, као иза сазиданог шанца те лепо можеш да наслониш нушку па да је опалиш на злотвора, који испод тебе гмиже. Још ономадсам опазио да. се моји другови нешто необично приправљају, а све у тишини, и без икакве команде. Гледах их де се по стењу веру, горе, доле, те једни^мере, а други големо камење једно на друго наваљују, те га тако нагну, да га морају јаким конопцима да вежу да се доле несурва. Ја се по томе попе наврх брда, де затекох вођу Богдана Зимонића у великом послу. Див тај, јер тако изгледа јуначки во!>а! баш је замицао конопац око једног грдног камена а ја га запита: „Побратиме на што је то?" „На пронаст нроклетој Турадији." „Дакле ово ће се камење пустити на Турке." „И смлавити их," додаде Зимонић. Ја се стресох од тих речи, а Богдан, погоди шта сам помислио, теме ударируком по рамену и рече: „Ми се боримо нротив силе, која, кад нас ухвати, на колац нас латиле која наше жеае срамоти, која нашу децу баца у ватру наших колиба. Требали према такоме злотвору имати милости." Ми се по томе спустисмо у једну јазбину, де се наша резерва прикрила. У крају у јазбини приметих де је на једноме месту више огртача набацано из под којих се чуло тихо стењање. „Шта је то," запитах војводу. „То је ето турско јунаштво"

Ја иодигох огртач, али и самјми из руку паде,када приметих голу женску главу. „То су, одговори ми потмулим гласом Зимонић а очи му ватром плануше, то су три хришћанске девојке, које су ухватили Турци јутрос, кад су теледа пребегну преко, па их осрамотили и голе наге свукли и било би их то зверје поклало, да ненаиђосмо ми и сиасосмо их. Ми смо се сви заклели ову срамоту наших сестара грдно осветити и ми ћемо одр-. жати заклетву." У тај мах иуче нрва иушка. надруга, на трећа. Од доле ударише плотуном на нас. „Ево их" викну нун радости Зимонић, „на носао брате!" Како да оиишем тај призор што се по том деси. Страшан урлик диже се из брда, сто пута се глас одбија но брдама и јаругама, те страхота још већа бива. „Узми бимбашу на нишан!" Онда се и ја разабра, скиде своју остратушу с леђа наслони је на камен и напери на турску чету. Баш у тај мах паде један турски ОФицирс коња, То је јамачно бимбаша. Одапех и ја Пуцањ из моје пушке помеша се са осталим. Видех де ОФицир, на кога сам нишанио, задрма се и наде. Сада ме ватра обузе као оно у врућици. Брзо напуних пушку, у минуту пуко сам више од десет иута и то ми се сноро чињаше. И Турци нуцашена нас. Једнамикугласкиде капу с главе, а баш уза ме бори се смрћу друг мој, чија ме крв обли. Смрт тога јунака, млада зелена Црногорца, учини, те сам тако разбесниоседасенеда рећи. Двадесет сам пута морао у минуту пући. Ту уједаредпрасну нештојаче и страшније него кад громјпукне, Прва стена снуштена је доле. Дивљи урликпомешан са јауком чу се са путање, али ипак пуцњава непрестаде. У то лрасну по други, па и то трећи нут, а за тим кликну војвода: „Доле, за анџаре." Ја незнам како сам се сишао доле, знам само то да сам и ја анџар истргао, и да сам доле с њиме по људма и оружју секо. Сав сам био крвав од пете до главе. Удари ме неко но глави. Поредменеје стајао Зимонић. Он ми реће: „Ја сам, брате, задржао нешто кундак, који јетеби намењен, али опет те је добро доватио. Сам нам је Бог помогао. Задобили смо 40 мазги и 60 коњасраном. Турци у Требињу неће своју браћу угледати а орловиће се ноћас наблаговати."