Глас народа

ко умре, онда се зову обично цедо племе ПаштровиБа на карита, (које на србски значи љубав) и тако сви одаду последњу почаст умрломе брату или сестри. На ово само не долазе ђевојке, а иначе сваки мора без преке нужде, доћи, (и ако т. ј. није у свађи, или због рђавог времена.) И ово све што је довде речено, може се судити да је то врле леп обичај. Али свуда гди има добра, илепога обичаја, мора се по нешто додати, да би се тим начином и оно што не ваља дало поправити, — а то је: Што су обично гробља свуда код цркава и манастира, те се од поквареног ваздуха губи здравље, навлачи болест, па од такве прилепчиве болести може човјек за кратко време главом платити. — Зато би добро било уобичајити заграђена гробља на особитим мјестима, гди неБе шкодити моћи никоме, и у такова могу бити

подигнуте капеле, у коЈима ће се вршити обичне службе, и онда Не бити као што хоће бог и црква, те ђе се тада упоредити моИи и овај комад земље садру. гим мјестима, гди изображени народи живе, Овај предјел по преданију историјскомподпадао је у прва времена цетињској митрополији, о чему ћуи нека писма из манаст. СтањевиНа од владике Савве ПетровиН, дати у препису да се печатају, укојима се препоручује држање реда, бив. тада управитеља М. Режевића, после тога већ имао је овај манастир претрпити разна искушења, докле није дошао до данашње слободе, коју сада спокојио ужива, и за коју има свагда благодаран бити мудром своме владаоцу, У Манастирр Режевићу 12 нов. 1875. Михаило РанковиЂ, јеромонах«

С Е О С К И (Нас БАТАРОШ ОПЕТ СА СОДГОМ ЛЕПО. Прошло је од оно доба кад је натарош био код солгабирова на вечери више од месец дана. Натарош никад више није одлазио у кућу солгабировљеву, а и ван куће није се с овим ни на каквој пијанци састајао. Више пута су међу тим заједно били, али се увек званично ладно поздрављали и брзо растајаа кад су морали дуже заједно бити навек су се о нечем трећем разговарали, о томе: какво је време, какав је пут, о скупоћи, о моди о банкротству о крађи и т. д. Пет недеља после части код содгабирова буду сви натароши позвати званично у срез. Било је то на скоро пред избор иосланика. Кортешовање још није било одпочело, али му је већ земан дошао био. Еада су се натароши у срезу искупили солга их је једног по једног де су писари себи призивао. Било их је свега пет. С четворицом је брзо готов био и пети је дошао натарош, с киме је ирекино пријатељство. Говора беше о најобичнијим и најситнијим сгварма, о таким за које није било вредно морити коње. Натарош је приметио, да солгабиров има нешто важно да каже, али да незна како ће да почне. Натарош му опет није тео на пушку наићи. Тако би се и растали да ниЈе у онај мах, кадсу обоица из солгабирове писарне изашли, подне звонило и остали натароши их на пиво позвали. Натарош из села ** зарад колегијалности с другим натарошима, воји му пребациваху већ, да се поноси, остао је на пиву, Еада свако по две чаше попио устао је солгабиров и изашао на поље, а за њим

[ А Т А Р 0 Ш вак.) један натарош, после је солгабиров ушао унутра, а други натарош изашао. Од оне двојице дошао Је један натраг, нешто је са овом двојицом шапутао и после један поједан напоље изашао и никад се натраг ни један није вратио, него је без збогом и опро- * штаја нестало га. Еада је натарош то солгабирову приметио, овај му је одговорио: шта можете од простих људи тражити, то су вам, знате и сами, све капларчићи и банкроти, па видите са такима мора човек да се дружи, кад . . . У том је бирташ ушао и јавио: ручак је готов, господин солгабиров. — Зар ћете ви овде ручати?запита натарош зачлфено, знајући да је солгабировица ко* куће. — Знате, данас код мене перу — п. су ми рекли, да и недолазим кући, јер ја страшно мрзим, кад се у кући пере. — Хоћете ли и ви господин натарош ручати овде, запита бирташ. — Да богме. додаде солгабиров изволте господине, да ручамо заједно, куда сте и онако сада пристали, ето је већ једаи сат, па ма да како журите ручак иеће те стићи а дадеко ће бити вечера. вама треба најмање два сата одавде. Солгабиров устаде и пође, а натарош примети: добро сада ћу ја доћи у трапезарију, идем само да кочијашу кажем. — Немојте у трапезарију, одговори бирташ, данас баш патос прасмо, па ће ићи у главу него намештено је завасуједној пашажерској соби. (Наставиће се.)