Глас народа

402

Ма којег званичног и осталог вредног човека да узмемо у рачун или за нример, нак ћемо сеуверити да сваки преко целе године ради; н. пр. званичник иде у своје прописано врема у звање; учитељ у школу; трговац у своју трговину; занатлија раном зором у своју радионицу; но само можемо казати. да свештеиици само од недеље до недеље и од свеца до свеца главне дужности своје врше, иначе сви себи добру ради имају пред собом свој посао. који сваки дан вршити морају. Нужно је и с тога да се човек целе године са послом занима, што здравље своје у бољем стању одржати може, што му се развија боље тело радом, напротив лењствовањем угушује. Човек, који иред собом никаковог посла нема, томе пада на ум свакојако дело, које га у несрећити може. Имаде поједини сељака, који веле: шта ћу зими да радим кад је све урађено. Ево брате посла, само ако желиш радити. На пр. планинац може радити преко зиме ове послове: вадити камен за материјал куће: камен кречни; сећи хватове; плес.ти котарице и кошнице; млатити Фењу пак је у лекарници продати; сећи тачке за прибадање положница на продеће; плести бране, које ратари потребују, плести велике и мале лесице за кола, копати „заиов" нову земљу ва виноград, ако време мало попусти, сећи лозу за покривање кућа кресати и чистити воћке и т. д. Оној браћи сељацима који се са ораћом земљом и другимпроизвађањем занимају препоручио би овај ^.-ч/чллЛЛАЈ ЛУКА В У написао Јово (СврШ! Кад видје Лука да нема куд ни камо, он посла ноћу у Дубровник Петковића к рускому консулу Костантину Петровићу, да му каже све њихове јаде,те замоли не би ли их Русвја за вријеме примила. Чим Петковић стиже у Дубровник одмах оде ка консулу и јави му Лучину жељу. По што консуо саслуша Петковића, он брзојавиу Русију и упита упутства како да се влада. На брзо он прими одговор: да је слободно Вукаловићу идружини му доћи у Русију о државном трошку. Тада консуо даде писмо Петковићу на дубровачког среског поглавара Решетара, у којем нита слободан прелазак за Букаловића и дружину, прек® аустрајске земље. Кад Решетар угледа Петковића зачуди се ирече: »0 хајдуче, од куда ти овдје?" на које му Лука одговори, да хајдуци живе по горама и по нећинама а не долазе кроз царске градове, и преда му консулово писмо. Пс што Решетар видјештомукњигакаже, рече: »0! зар ћете се одаљити?" Хоће, одвратиЛука, нека су вам мирне границе. Десет дана касније добије Петковић допуштење

иосао, који би се могао преко зиме радити, као:крчење њива и ливада, које су трњем обрасле; прокоиавање ливада, које су водом поплављене; сваку ограду у ред довести, ношење гноја на своја селишта и т. д. (Овде би имао и то приметити, да имаде много и много код нашег народа немарности, да му скоро гвој од свога блага у кућу хоће да уђе.) Кад би се сваки сељак од чести иоменути носала придржавао, заиста му неби од штете никакове било, него од нолзе по кућу своју у толико више што бн тај његов уместан поступак и на његове млаЈе унливисао. да би му деца вреднлја и ваљанија била, тако, да би им тај ред као неко насљедство било, које би од својих старијих насљедили. Као што можемо казати за свечарску сдаву да хоћемо достојно да обави, са својом браћом, кумовима и нријатељима по обичају својих стари, јер вели: тако је мој отацрадио, онда треба да се обазремо и на номенуте заиста добре врлине, које ваља својски иригрлити, онако радећи као што су наши стари радили. Дакле зависи најпре од старијих да се уведе у свакој кући вредноћа те ца буде покрај исте још и слоге и љубави, да ради мало и велико, мдадо и старо, на ком се основу можемо тврдо надати, да ту мора онда бити и Вожијег благослова. Овако радећи нетребамо се онда ни најмање бојати даћенас икоји иноверац са својим имањем надмашити, нити ће иеада. од нас ма учем боље бити. Ко ради Вог небрани. И. Б.

К А Ј1 0 В И ћ Накићенови-ћ. !гак.) да може Лука слободно нријећи нреко аустријске зе" ; мље у Русију. Док се Петковић добави иисма, он остави Дубровник и норе к Вукаловићу у Јастребицу, те му преда номенуто допуштење. Када Вукаловић разабра ове гласе, из срца уздахну иа рече: „Хеј, клета судбино, што сам дочекао! та не би боље било да сам нао жртва гдје на Оојном пољу, кего саде да идем тумарати по свијету, далеко од милог ми завичаја?" — На овога дружина тјешаше говорећк: Та могао би Бог дати да се оиет брзо повратимо, ази саде ево видимо да нам овдје нема живљења. Ко зна, ваљада тако судба хоће да те куша = . . „Прођите ме се, моја браПо, рече Лука) тешко је и претешко оставити своју домовину, иасе винути у непознати свијет, горе муке од ове нела, камо среће да смо сви изгинули, па овејаде невидјели! Вјерујте ми, браћо, баш да знадем е се не ћу више повратити, ја бих овдје за вазда остао, паако би од глади скапао. Али се уздам у јакога Вога данас не ће заборавити, него да ћемо ми опет брзо иослу' I житисвојој домовини, Зато стиснимо саде срце, пахајI демо куд нас судба гони, да ако не будемо худе среће"