Гледишта

fitna, da se zasnivaju na radnom dohotku, dakle na istoj platformi, ukoliko privatni sektor ne zapošljava tuđu radnu snagu. Mislim da je ovakva teza s teorijskog i praktičnog stanovišta manjkava, da ne kažem netačna (s praktičnog zato što u tom slučaju u nas čisti dohodak privatnih proizvođača ne bi smeo biti mnogo veći od dohodaka drugih radnika sličnog obrazovanja i slične radne intenzivnosti u kolektivnom sektoru; znamo, pak, da je to vrlo retko ili više slučajno, sem ponegde u sitnoj poljoprivredi i u starim uslužnim zanatima). Teorijsku manjkavost takvog rezonovanja vidim u tome što takva teza kao stvamost za naše prilike uzima Marksov model radne vrednosti a ne model cena. Ona, dakle, pretpostavlja da se roba u privatnom sektom prodaje po radnoj vrednosti i da je kriterijum za raspodelu dohotka realizovana radna vrednost, a ne da se roba prodaje po tržišnoj ceni i da su kriterijum za prisvajanje dohotka svakodnevne prodajne cene robe tog sektora. Sem toga se praktično, pošto je reč o različitom zapošljavanju proizvodnih, ma koliko skromnih radnih sredstava, kojima se koristi privatni proizvođač, ne sme isključiti uticaj tih sredstava na produktivnost i rentabilnost, koji privatnom proizvođaču takođe povećava dohodak, čak i kada on ne upotrebljava više ili čak kad upotrebljava manje živog rada, već upotrebljava više opredmećenog rada radi sticanja zarade (na primer, već automatizovana sredstva). I iz tog razloga ova sredstva i u tom sektom tretiram kao svojevrsni kapital. Prema tome na dobar deo privatnog sektora u nas treba gledati ne samo kao na porodični sektor, koji je organizovan za izdržavanje porodice (to važi samo još za neke sitne seljake), već i kao na sektor organizovan za sticanje zarade, radi kapitalizacije dohotka, i, konačno, kao na instrument bogaćenja i diferenciranja dmštva. Može se staviti primedba da ovaj sektor, ma koliko se u njemu kapitalisao dohodak, po pravilu ne uzima u najam tuđi rad, te da otuda ne može biti iskorišćavanja čoveka od strane čoveka, ni viška proizvoda (postoji samo radni dohodak). Tačno je da nema klasičnog proizvodno-svojinskog iskorišćavania tamo gde privatni sektor ne uzima u najam tuđu radnu snagu (pre podne ili posle podne; tamo gde uzima, izvesno postoji i klasično iskorišćavanje). Pa ipak pitanje iskorišćavanja u širem smislu, kao pitanje neravnopravne raspodele proizvoda i bogaćenja, nije ograničeno na klasično proizvodno i svojinsko iskorišćavanje. Tu misao obrazlažem na sledeći način. I zemlia ima cenu, iako nema vrednost, i pozajmljeni dinar ima cenu, iako nije prava

564

DR FRANCE CERNB