Гледишта

svoju evoluciju. Stoga, kada je reč o predmetu kritike u socijalizmu, mora se odgovoriti i na pitanje kakav stav prema tom novom može i mora da zauzme udruženi proizvođač i sve druge društvene snage koje se bore za stvar udruženog proizvođača. Naime, može li novo da biude u svakom momentu predmet i teorijske i praktične kritike i sa svoje kvalitativne i sa svoje kvantitativne strane? Na pitanje šta je predmet kritike u socijalizmu dati su do sada (eksplicite ili implicite, teorijski ili praktično) veoma različiti odgovori. Ovde se oni mogu izneti samo u njiliovom najopštijem vidu. Ali se zato pokušava dalje i podrobnije razviti odgovor za koji se smatra da je najadekvatniji, da je najbliži istini i, što bi trebalo da znači isto, Marksovim stavovima i interesu udruženog proizvođača budući da oni nisu u suprotnosti. Prema jednom mišljenju, koje je nekada bilo više rasprostranjeno a koje je posebno karakteristično za političku, a potom i ostalu birokratiju predmet kritike u socijalizmu je samo stari svet, ali shvaćen bukvalno, a ne u Marksovom smislu. To mišljenje vidi stari svet samo u oblicima kakve je imao pre „kritike oružja”. Stoga ono u novonastajućem svetu vidi samo jednu stranu starog nasleđeno staro a sasvim je slepo za sve ono što tek u tom svetu evolucijom postaje staro. Poričući tako da je nešto staro što kao takvo može i mora da bude predmet svestrane kritike, što može i mora da se prevazilazi novim, progresivnijim, čovečnijim i proglašavajući to staro za nešto novo takvo mišljenje, pozivajući se na onaj Marksov stav o kritici starog sveta i bukvalno ga tumačeći, ne dozvoljava da to „novo” bude predmet bilo kakve kritike. Takva interpretacija Marksa i dijalektike, u stvari, teži da ispod udara kritike izvuče nešto zaista staro što odgovara nekim uskim interesima nosilaca takvog mišljenja. 7 ) Prema drugom mišljenju, koje nije sasvim usamljeno a može se najčešće sresti kod onih intelektua-

7 ) Tako su neki poricali činjenicu da država, koja se formira nakon proleterske „kritike oružja", predstavlja ipak nešto u suštini staro (stari način upravljanja opštim društvenim poslovima) što udruženi proiz\ r ođač mora da prevaziđe. Tako isto neki danas poriču činjenicu da društvena podela rada, koja se uspostavlja nakon destrukcije kapitalističke podele rada, predstavlja ipak nešto staro (stari način delatnosti uopšte), što udruženi proizvođač takođe mora da prevaziđe. Najdublji koren takvih stavova ie, uz retke izuzetke, u tome što su neki svoju egzistenciju sasvim vezali za egzistenciju države i društvene podele rada. Međutim, samoupravljanje proizvođača je več počelo mada uz mnoge otpore, bez celovite i jasne teorijske koncepcije, i stoga uz izvesna kolebanja, pa i pnvremena odstupanja da ukida ne samo državu uopšte i kapitalističku podelu rada posebno (koia je sarao jedan istorijski oblik dosadašnjeg načina delatnosli koji je, pak, osnovica svih dosadašnjih oblika klasnog društva i države) već i sam taj način delatnosti. društvenu podelu rada uopšte, i da afirmiše društveno menjanje rada kao radikalno novi način delatnosti.

726

VOJIN HADžISTEVIC