Гледишта

lan, jer se kao takav može uklopiti u postojeći moralni poredak, to znači da postojeće stanje prihvaća i priznaje kao istinski Ijudski moguće. Ako je, dakle, u postojećem društvenom stanju nešto ocijenjeno kao moralno, onda se s velikom sigumošću može zaključiti da ta ocjena proizilazi bitno iz redova i slojeva onih dmštvenih snaga i pojedinaca koji su žilavo zainteresirani za očuvanje status quoa i u njemu su našli svoj pravi i jedini smisao i oblik života.”

SAVREMENIK br. 5/1968,

ALASDER MEKINTAJR: Sociologija i roman; MILOŠ ILIC: Sociologija romaneskne imaginacije; ĐERĐ LUKAČ; Istorijsko-filozofska uslovljenost i značaj romana; dr MILAN RANKOVIČ: Roman kao dmštvena kritika; ALBER MEMI; Za socdologiju književnosti; PAVLE ZORIĆ: Granice sociološke kritike; i dr. Dr MILAN RANKOVIC: Roman kao dmštvena kritika. „Jedno značajno teorijsko pitanje koje se odnosi na samu prirodu postojanja umetničkog dela piše autor može se uoiniti ipreprekom za dublje shvatanje mogućnosti kritičkog delovanja umetnosti uopšte, pa i u umetnosti romana posebno. U kakvom odnosu stoje specifično estetska stmktura egzistencije umetničkog dela i njegovo kritičko delovanje u društvu? Da M roman napušta iM prevazilazi svoju osobenu estetsku stmktum time što kritički deluje u dmštvu? Nije li dmštvena kritika ostvarena umetničkim delom u suštini vid njegovog vanestetskog delovanja? Ona varijanta marksističke teoiije umetnosti koja se zasnivala na mehandčkom primenjivanju teorije odraza na umetničko stvaralaštvo, nije se nalazila pred ovim pitanjem. Međutim, to nije njena prednost, već suštinski nedostatak, koji je iznutra potkopao njeno privremeno i vanteorijskim faktoiima podrža-

vano važenje. Ovo pitanje za nju i nije moglo da postoji, jer je ona specifično estetsko svela na društveno-političko, a društvenu kritiku sadržanu u jednom Mteramom delu posmatrala kao kritiku obavljenu kroz bilo koji drugi medijum. Svoje stavove, fcoji su uvek pretendovaM na univerzaino važenje, ova koncepcija je nastojala da dokaže na tlu Mterature. Tako, na primer, iako i reči Mkova u romanu mogu izražavati stav autora, u okviru ove koncepcdje rečd tih Mkova posmatrane su kao ekspMcirand stav autora kad god bi se uoinilo da se one mogu uklopiti u unapred pretpostavljenu i poMtički aktuelnu ideološku formulu. Kritika društva smatrala se akcdjom umetnika prirodnom jedino u kapitalizmu, pri čemu se olako ne samo previđala, već i osporavala mogućnost da pisac isto ne samo može, već i mora da čini u socijaMzmu. Tako je u okvim ove teorijske varijante praktično kompromitovano istraživanje socijalno-estetske prirode kritičkog odnosa umetnosti prema dmštvu. Kulturalističko i esteticističko prenaglašavanje estetske svojevrsnosti umetničkog dela, isticanje njegove potpune nezavisnosti od dmštvenog kretanja, takođe, mada s dmge strane, otežava shvatanje suštine problema koji je predmet našeg razmatranja. Prema tom shvatanju, ako je istoidja umetnosti suštinski nezavisna od istorije dmštva, ako se umetničko delo pojavljuje kao izraz neke svojevrsne duhovne moči koja se u njemu ne samo ispoljava, već zadovoljava i iscrpljuje, onda je svako tvrđenje da umetničko delo ima aktivni dmštveno kritičkd uticaj obična spekulativna konstmkcdja. U takvom teoiijskom kontekstu se i roman pojavIjuje kao zasebni, na svojevrstan način konstituisani i strukturisani svet, čija se egzdstencija pojavljuje kao samodovoljna. Ono što nazivamo 'pomkom’, 'delovanjem’, 'uticajem’ samo su naknadne i bitno vanestetske projekcije koje veštački kalemimo na delo. Roman nije pisan da kritdkuje, već da omogući novi oblik egzistencije, u kome često možemo videti mnogo

1058