Гледишта

glead među pregaooima savremene fcnjiževno-teorijisfce misli i naulke o knjiiževnosti. Delo je prvi put objavljeno 1946. godine i od tada je izišlo u velikom broju izdanja na mnogim svetskim jezicima, U našoj prevodnoj Hteraturi pojava ovog izdanja mora biti zapažena jer je tdme porodica značajnih teorijskih dometa obogaćena jednim već klasičnim doprinosom proučavanjima evropske iknjiževnosti. Okolnosti pod kojima je nastajala ova knjiga umnogome su usloviie njen oblik i strukturu. Pobegavši iz Hitlerove Nemaćke u fcojoj mu je bio onemogućen nesputan naučni rad, Auerbah je punih dvanaest godina proveo u Tursfcoj (1935-19471 predavajući romans'ku fiiologlju na istambulskom Državnom univerzitetu. Knjiga ,iViimesis” nastajala je upravo u ratnim godinama u uslovima koji ni'su bih nimalo povoljni za proučavanje evropske književnostd. 0 tome autor kaže: „.. .Bio sam iišen gotovo svih časopisa, svih novij'ih istraživanja, a u nekim slučajevkna i pouzdanih fcrditiičfcih 'izdanja tefcstova o kojima sam raspravljao ... S druge, strane, nije isključeno da knjiga za svoj nastanak ima da zahvali baš nedostatku bogate i specijaiizovane hibhoteke: da sam mogao da se upoznam sa svim što je u tolitoim oblastima urađeno, možda nifcada ne hih stigao da pišem.” Međutim, nedostatak mnogih radnih i naučnoistraživaokih preduslova nije suštinskiie ugrozio irelevantmost Auerbahovih proučavanja, budući da se on metodski opredelio za stilističko-lingvistioku analizu kojoj je najvažniji tekst što se interpretira. To ne znači da u analitiokom postupku nije prisutno i vidno ogromno poznavanje zapadnoevropske književnosti, počev od klasičnih dela jervrejske i antičke hnjiževnosti do Vdrdžmiie Vulf i Džemsa Džojsa. Epoha u fcojoj je delo nastaio, u Auerbahovim studiiama niikad nije konstrufcciia sazdana na fcnjižerao-istorijskim podacima izvan fcnjiževnog dela; prifcaz epohe uvek se nalazi u struktumim osobenostima tek'Sta

koje likazuiju. na strukturu stvamosti. Uspeh Auerbahove analize ponajpre je u činjenici da je stiild'Stifiko-la.ngvLstička analiza uspela da proučavanie stilskih ravni teksta poveže sa reievantnošću zamašnijiih društveno-istorijskih stnuktura. Stoga ova knj.iga može da hude podjednako instru'btivna za privrženike savremenog sociološkog pristupa literaturi. Već u podnaslovu knjige Erih Auerbah nagoveštava da ga zamima jedan od najbitnijih problema književnosti: odnos knjdževnosti i stvamostd. Kad se iedan stilistički struonjak odlučuje da u svoje proučavanje uključi tako složenu estetioko-šlozofsku d, pre svega, sociološku kategoriju kakva je stvamost, to zvuoi kao fcmpan izazov. Pokušajd konstituisanja marfcsistioke estetike d sooiološkog pristupa kniiževnosti nisu pnužili zadovoljavajuća određenja kategorije stvamosti, pogotovu ne u smislu njene neposredne primene u analizi. Ova fcategorija je doživela najveće zloupotrebe i simplifiikovanja u ozloglašenoj teoriji socdjahstičkog trealizma, a to spekulativno i dogmatsko sužavanje značenja pojma nije uspeo da izbegne ni najznamenitiji mariksistički estetičar Đerđ Lukač. Sa svoje strane, Erih Auerbah želi da analizom stila i jezika književnog dela nagovesti piščev odnos prema stvamosti koju opisuje, njega interesuje tumačenje stvamosti u književnom prikazivanju ili „podražavanju”. Ako pri tom mimesis, kao estetičku kategoriju, preuzima iz Aristotelove fiJozofije u smisiu podražavanja bića stvari, to ne znači da se Auerbah može svrstati u pobormke izvesne vulgame varijante ~teorije odraza” koja se primen'juje na oblast književnog stvaralaštva. Ovaj ipojam samo ukazu- ; je na prvobitnost modela stvamosti koji doživljava osobenu traospoziciju na stilskoj ravni, koju pisac ostvamje u zavisnosti od svojih misaonih iskustava d pogleda na svet. Tačnije govoreći, Auerbah u umetnosti i književnosti vidi integral-

H422