Гледишта

č o v e ik a-u 1 o g e ili strukture. Baš ta neproračunlj ivomemanipulativna suština čoveka u razlici jeste ne-dovršenl horizont današnjeg radoznalog mišljenja koie se u brizi za svoj izvor posebno prepušta ne-dovršenoj teskobnosti u kojoj se uvek već nalazi. Sva neznatnost ove razlike je sveobimna i tako veoma raščlanjeno mnogovrsna da radoznaio mišljenje mora da se zadržava u skromnosti svog ne-znanja i da se povuče pred pravolinijskim sve-znanjem (suštinski ravnodušnošću sveHjednosti), šta zahtevaju naučnost dijalektike, naučnost nauke, pogledi na svet, ideologije i -izmi, kao instrumenti u službi subiektivizma određenih p os e b n i h grupa, naroda, Masa itd., ili u službi onog opšteljudskog, tj. subiektiviteta subjekta koji se događa planetarijski kao ekspanzija snage i kome je sve to bezuslovno potrebno za neograničeni d neometani rast snage. Ova neznatna razlika je nepresušiv izvor radoznalog mišljenja koje sve misli iz nje, u njoj i za nju ...” VANJA SUTLIC: Rad i moć. „ ... Ako se uzme u obzir da svaka savremena ,vlast’, ,gospodstvo’, .vladanje’, ,upravljanje’ itd. ima korene u ,procesu’ Rada i da se u njemu legitimiše u tome je i kamen temeliac ekonomistdokih, tehnicističkih i scientističkih ambicija ,praktika’ onda se, ne samo na području empirijskog istraživanja, nudi naročito, vredno pažnje i rezuitatima plodno pr o ž i manje i ukrštanje aspekta ,stanja stvari’: ,birokratiie’, gehnokratije’ i ,demokratije’ kod primata dnigog giačina upravljanja’ kome drugi ,služe’, jer ,tehnokratija’, s jedne strane, indicira odnos na ,samu stvar’ (na ,produkciju’, Rad), i, s druge strane, treba ono manlpuTativno-institumentalno u svakom ,upravljanju’ sve više da se prošimje, u skladu sa povećavanjem i intenzifikacijom proizvodnje, i treba da privlači i ulaže uvek nov, kvalifikaciono prilagođen Ijudski .materijaT. Iz toga prolzlazi da suština svakog kratein kao

i arhein, bilo u smislu Mroikrati je’, ili ,tehnokratije', ili • vdemokratije’ i, čak, ,anarhije’ nikada nije ništa s a m o 1 j u ds k o i zato, narovno, i nije nešto ,socijalno’ za ,sociološki' i ,psihološki’ aspekt već svoje poslednje ovlašćenje, svoju legitimnost; treba reći svoju istinu i istovremeno ne-istinu, svoj pravi .autoritet’ dobija iz • sada dominantne, o svemu ' zapovednički odlučujuće ,vo-; Ije’, iz ,moči’ koja nikako nije dovoljno promišljena ako i se razmatra samo kao ,tehnioki’ ili .tehnološki’ relevantan ,problem’, a ne razmisli se suštinski, ono što bismo mogii da nazovemo ,metafizički’} ili .mundano’, a s obzirom na sveodlučujuči preofkret: ,transmetafiizičkom’ dlmenzijom : .produktivne moći rada’. Kra-1 tein u tom smislu ne anulira takozvane ,hčne slobode’, već im dopušta da napreduju u dobro produktivne moći samog rada. Ono stražno u ovako posmatranom pitanju vladanja i upravljanja,; nadređivanja i podređivanja, prema itome, ne dolazi, pre svega, iz grupa moći i uticaja, koje možemo uvek iidentifikovati, već iz speoifičnosti no vog istorijskog sklopa (su-' ština čoveka, b£ti i biča), kome je potrebno raoionalno u-' pravljanje i koje sve što jeste predaje njemu ..." „Zato, u krajnjoj Iktiji, spor .birokratije’, ,tehnokratije’ i .demokratije’ sa ,ličnim slobodama’ (koje su isto tako neka vrsta moći, sile, agensa,,, posedovanja i vdadanja, upravljanja) nije ono ođlučuiuće, iako je u svakodnevnoj praksi još tako značajno koja je vlast (to kratos) preoviada- ■ la. Sve je u tome da se čudovišni pritisak koji isceđuje ži- votnost, da se u sebi neogra- ničena ,moč’ koja je toliko < veća koliko je ,blaža’, da se . ,materiializovana’ .samosvrha’,' ,praktične volje’ koja sebi po- dređuje svaki prirodm rast, , da se konstruktivna jpraksa’ | kao kasna sinteza theoria,, poiesis i praxis (u užem smis- lu) u aspektu actus i a c t u- a i i t a s kao realnost (Wir- klichkeit), da se ,produkcija t zbog produkcije' konačno sabrano umire u suštinskom,

1438