Гледишта

kažu racionalnost sadašnjih oblika međunarodne ekonomske razmene između razvijenih i nerazvijenih zemalja, i u okviru toga, posebno poželjnost da zemlje u razvoju i dalje ostanu izvoznici monokulturnih proizvoda sirovinskog i prehrambenog karaktera. Navodeći konkretne primere opadanja cena sirovinskih i prehrambenih proizvoda na svetskom tržištu, autor nastoji da pokaže neodrživost takvih stavova buržcaskih ekonomista. Autor se posebno kritički odnosi prema stavu J. Strečija, po kome će „slabo razvijenim narodima biti potrebne decenije ako ne i stoleća, da bi se übedili da put ka bogatstvu otkriva poljoprivredna proizvodnja i proizvodnja sirovina, a ne industrijalizacija” (str. 157). U radu se raspravlja i sa stavom W. Rostowa, po kome poljoprivredni razvoj uvek mora da prethodi industrijskom razvoju. Polemiše se i sa stavom Mida, koji smatra da država treba da u svoje ruke uzme samo nerentabilne privredne grane u koje nije spreman da ide privatan kapital. Gledište autora je, melutim, da država u svoje ruke :reba da uzme ključne sekore privrede. lutor je potpuno svestan ni:a ograničenja koja stoje na mtu efikasnog privrednog raz■oja i planiranja u zemljama i razvoju: nerazvijenosti dravnog sektora, odsustva adevatnih finansijskih sredstaa, osciiacija u izvoznim priodima, mešanja bivših ko-

lonijalnih sila u pravce i metode razvoja tih zemalja. Ako se tim ograničenjima doda demografska ekspanzija i veoma visok stepen nepismenosti, može se videti kcJiko su problemi razvoja zemalja u razvoju ozbiljni i koliko je dubok jaz između želja i mogućnosti tih zemalja. I upravo zbog svega navedenog na planiranje pada ogro man teret. No, i pored toga, ono predstavlja veliku nadu mnogih zemalja u razvoju. U kojoj meri će ta nada, međutim, biti pretvorena i u stvarnost, u znatnoj meri zavisi od prilagođavanja te aktivnosti konkretnim uslovima u pojedinim zemljama u razvoju. Zasluga je autora što je ukazao na konkretne probleme nerazvijenosti u pojedinim zemljama u razvoju i na u!o-gu koju planiranje može da igra u razrešavanju tih problema. No od planiranja ne treba očekivati neraoguće, jer bi to moglo da šteti ne samo zemljama u razvoju već i planiranju kao svesnoj društvenoj aiktivnosti. Sa žaljenjem se može konstatovati da već desetak godina u našoj publicistici nije objavljen nijedan značajniji rad iz oblasti planiranja zemalja u razvoju. Rad Vojana Rusa, „Perspektivno planiranje u Indiji”, (izdanje Instttuta za međunarodnu politiku i privredu, Beograd, 1958), bio je dobar početak u tom pravcu, ali na žalost samo početak.

miodrag ostraćanin

1621