Гледишта

stalan faktor i dok, prema tome, služi kao kriterijum za određivanje obima i strukture ponude, u kulturi ona nema ni približno toliki značaj. Za kulturu se može reći ne samo da je ponuda funkcija tražnje, nego je ponekad čak i više i sama tražnja funkcija ponude. Ovaj momenat je od bitne važnosti za razumevanje one tako često sretane i toliko puta pominjane pojave da kič ta negacija pravih kultumih vrednosti na tržištu doživljava izvanredne uspehe. Sigumo je da njegov tržišni prosperitet nije isključivo posledica neke inherentne deformacije ukusa širokih potrošačkih masa, nego je velikim delom rezultat činjenice da su ukusi potrošača već ranije formirani pod uticajem kiča 1 ). Da bi se stvorile kultume navike i oformili odgovarajući ukusi, potrebno je da potrošačima budu na neki (očigledno netržišni) način dostupne određene kultume vrednosti, a tek kad se ukusi oforme stvara se trajan izvor tražnje za kulturnim uslugama. U privredi po pravilu tražnja prethodi ponudi, a u kulturi veoma često ponuda mora da prethodi tražnji. Tržište je efikasno u zadovoljenju postojeće konfiguracije ukusa i preferencija, a draštveni smisao i svrha kulture velikim delom se iscrpljuje upravo u nužnosti menjanja postojećih ukusa. Prikladnost tržišta u domenu kulture zavisi, stoga, kako od već dostignutog kultumog nivoa i od postojanja nekih efikasnih oblika draštvene intervencije koji bi omogućili transformisanje ukusa, afirmaciju i razvoj novih kultumih vrednosti. U ambijentu koji karakterišu nasleđeni niski kulturni nivo, odsustvom kulturnih navika i nedovoljnim obrazovanjem širokih slojeva društva, tržište ukoliko postane odlučujući, ili čak jedini regulator kultumog razvitka može, funkcionišući po logici zadovoljenja postojećih ukusa, samo da konzervira i produži trajanje nasleđenog niskog kulturnog nivoa. Istaknuto je da tržište nije pogodno za zadovoljenje svih onih potreba koje se na njemu ne ispoljavaju, kao i svih potreba koje se ispoljavaju na nivoima višim od nivoa individualnih potrošača i radnih organizacija. Međutim, postoje neke kategorije potreba koje se manifestuju kao potreba potrošača, a koje, ipak, ne mogu biti efikasno zadovoljene preko tržišta. Reč je o situacijama u kojima tržišni izbor nije izraz stvame potrebe potrošača. Sve propozicije o efikasnosti tržišta u alociranju privrednih resursa zasnivaju se na pretpostavci o potrošačevom suverenitetu. Ta pretpostavka implicira verovanje da sam potrošač najboije zna kakve su njegove potrebe i da svi privredni tokovi treba da se formiraju na način koji će najpotpunije zadovoljiti tržišnu tražnju kao objektivnu manifestaciju tih potreba.

') Ilić Miloš, ~Sociologija kulture i umetnosti", Institut društvenih nauka, Beograd, 1966, str. 4.

1630

DR LJUBOMIR MADŽAR