Годишњица Николе Чупића

822

мљи плах, необуздан народ, властољубиви, главари и сиротиња. Ни мира у земљи, ни љубави на страни; ви круха, ни праха; ни књиге ни школе. То је било поље рада Његушева. Али

У добру је лако добро бити Не муци се познају јунаци.

Ко вјечито хоће да живује Мученик је овога свијета

тешио се владика. Последње дане живота загрчао му је Омер-паша, с којим је одмах после његове смрти имао боја његов наследник кнез Данило. — Шта коме чини — говорио је тада! — онај камени крш, окупан сузама и крвљу 2 Зар се већ није наситио блага и госпоства, за које је промијенио вјеру својур Не да ми пас ни боловати, ни умријети с миром! Е да Бог да поша' трагом свијех потурчењака и српско му зрно срце разнијело, као што је то било свима потурченим пашама ! Е да Бог да га разгубало српско млијеко, којим је одојен! Е да Бог да се 'на страшном суду погледао у очи с Обидићем !

Код таког јавног живота ни приватни живот Његушев није могао бити срећан. Али и да су му биле угодније подитичне прилике, у његову приватном животу тешко да би се срећа више осмехнула.

Судба наша отрова је чаша |

могу рећи песници. А тешко н сваком ономе јунаку, који дубоко осећа! А за себе је Његуш доста казао у

1 Љ. П. Ненадовић: „Владика црногорски у Италији“. Србија

за 1868—1869 г.