Годишњица Николе Чупића

80

су султанови ин сами давали тако велики значај томе савезу народа, да су се одлучили, да прогласе веру и отаџбину у опасности, па да „пророкову заставу“ из Дамаска, где су је до тада чували, однесу у Београд, а одатле во војсци у Угарској. Ово је било пред зиму 1594 године. !)

Кад се турска војска из Угарске и Влашке 00влачила на зимовник, Срби су јој задавали Жестоке

ударе. Нарочито се помињу победе и ведике пдени,

које су Срби и Власи заједнички задобили у Новембру те исте 1594 године код Оршаве. )

Свршетком 1594 и почетком 1595, савезници прелазе Дував по леду, освајају Никопољ, Свиштово, Рахову, Разград, Силнстрвју, Черну воду и разбијају до ноге војску Евнух- Ахмет-паше, Штоје за нас најважније српске чете под Ђурђем Бранковићем састају се са бугарским четама Новака Дебељака, који је се сишао са Балкана. Наш историк каже изреком да су Ђурађ п Новав пролазили по српским и бугарским земљама, народ на устанак побуђивали и толико га одушевили, да је се не само мушкиње него и женскиње лаћало оружја. Ко није могао добити оружја, тај се дохватао дрвља и камења, те њиме тукао Турке усклицавајући: „терајмо душмане и тиране, који нам крв пију!“ 5) Ово је ва крају века громовито раздегање овога шапута, ко-

1) Вид. о овоме тврђење сувремених турских кроничара у Напег, ТУ, 226.

2) Отећив, стр. 157. Биће да су том приликом српски драговољци — који су се онда радо називали „Левентама“ и „Јунацима“ прешли те опленили Голубац, Медни-Пев (који ми данас зовемо Мајданпек) Мудаву и још седам градића. Бранковићева вроника у Агуц 28 јидов].-роу. Ш, 27.

3) Раић, ТУ, 58.