Годишњица Николе Чупића

80

су судтанови ин сами давади тако велики значај томе савезу народа, да су се одлучили, да прогласе веру и отаџбину у опасности, па да „пророкову заставу“ из Дамаска, где су је до тада чували, однесу у Београд, а одатле в војсци у Угарској. Ово је било пред зиму 1594 године. ')

Кад се турска војска из Угарске и Влашке 10влачила на зимовник, Срби су јој задавали жестоке ударе. Нарочито се помињу победе и ведике плени,. које су Срби и Власи заједнички задобпли у Новембру те исте 1594 године код Оршаве. ")

Свршетком 1594 и почетком 1595, савезници предазе Дував по леду, освајају Никопољ, Свиштово, Рахову, Разград, Сидистрију, Черну воду и разбијају до ноге војску Евнух- Ахмет-паше, Штоје за нас најважније српске чете под Ђурђем Бранковићем састају се са бугарским четама Новака, Дебељака, који је се сишао са Баакана. Наш историк каже изревом да су Ђурађ п Новак пролазили по српским и бугарским земљама, народ на устанак побуђивали и толико га одушевили, да је се не само мушкиње него и женскиње лаћало оружја. Ко није могао добити оружја, тај се дохватао дрвља и камења, те њиме тукао Турке усклицавајући: „терајмо душмане и тиране, који нам крв пију!“ 5) Ово је ва крају века громовито разлегање овога шапута, ко-

1) Вид. о овоме тврђење сувремених турских кроничара у Нашег, ТУ, 226.

2) Огећив, стр. 157. Биће да су том приликом српски драговољци — који су се онда радо називали „Левентама“ и „Јунацима“ прешли те опленили Голубац, Медни-Пев (који ми данас зовемо Мајданпек) Мудаву и још седам градића. Бранковићева кроника у Агпуџп 24 јидов!.-роу. Ш, 27.

3) Раић, ТУ, 58.